Мучно суочавање са стварношћу

Текст „Зечја јама” Дејвида Линдсија-Абера је савремена породична драма чији су протагонисти брачни пар, Бека и Хауи. Осам месеци пре почетка радње, они суизгубили четворогодишњег сина Денија у саобраћајној несрећи, па је анализа распада њихових живота и суочавања са трагичним околностима тематски фокус комада. Драма је коректно написана, ликови су задовољавајуће психолошки нијансирани, присутни су ту и повремени, разгаљујући црнохуморни мотиви. Са друге стране, комад и није нешто посебно аутентичан, развој радње је, заправо, прилично предвидив и клишетизиран. Текст, дакле, нема озбиљнијих уметничких вредности, иако, неспорно, изазива и одржава интересовање због неискорењиве актуелности тематике.

Представа редитеља Филипа Гринвалда остварена је конзистентно и врло убедљиво, захваљујући слојевитој, углавном психолошки уверљивој и надахнутој игри глумаца. Милица Зарић природно, психолошки прецизно, игра Беку, духовно скршену због трагичних догађаја. Ивана Николић наступа у улози њене млађе, несташније, жовијалније сестре Изи, добронамерне, иако неуобичајено пргаве. Једина мана у игри ове две глумице јесте њихово пренаглашено, поједностављено изражавање интензивних емоција, у две сцене. Када дође до еруптивног излива осећања, обе глумице наступају преафектирано, плачу бучно и мало неумерено. Тако се губи уверљивост приказа емоција – утисак би био снажнији да је ова експлозија туге приказана сузбијеније, дискретније.

Иван Томић врло самоуверено и непосредно, клонећи се сваке претераности, игра Хауија, упорног у жељи да регенерише брачни живот. Ђурђија Цветић деликатно ствара лик Бекине и Изине мајке Нет, интелигентне, али и циничне. Никола Јовановић се, у основи, солидно снашао у улози Џејсона, мада је у појединим тренуцима његов наступ сувише крут, повремено је усиљено и неприродно изражена несигурност и страх пред Беки и Хауијем.

У представи су посебно поетично решени моменти између сцена. У мраку се, преко звучника, тада емитују фрагменти текста песме „Одбегли зека” Маргарет Вајс Браун, који стварају једну топлу, нежну поетичност, али и алегорична значења. Такође, пошто је реч о тексту који је Дени волео, у овом редитељском поступку има и веома суптилног, фражилног израза носталгије и бола због неповратног губитка. Изглед сцене је маниристички, сви елементи сценографије постављени су на зеленој основи, што има и метафоричка значења, повезана са насловом комада (сценограф Марија Калабић).

Иако конвенционална и предвидива, зато што је Линдси-Аберов текст такав, представа „Зечја јама” Филипа Гринвалда је коректан и ненаметљиво поучан приказ падова и успона у мучним суочавањима са стварношћу. Аутори заступају императив проналажења утехе и чупања из муља инерције, чак и онда када то делује помало далеко и неизводљиво. Понекад живот треба одлучно узети у своје руке и водити га, не допустити му да нас он води, нарочито онда када је тај пут надоле.