Србији не прети епидемија лепре

Након што се губа или лепра, болест за коју се сматрало да је давно искорењена, појавила ових дана у Хрватској и Румунији, и у Србији и у околним земљама појавила се сумња да ово обољење може да се прошири међу грађанима. У Румунији је потврђен први случај лепре након више од четрдесет година, док су још три особе под сумњом на заразу. Реч је о четири жене азијског порекла, запослене као масерке у једном ексклузивном спа центру. Након што су код жена примећене сумњиве кожне промене, спроведена су клиничка и микробиолошка тестирања. Код једне је потврђена присутност бактерије Mycobacterium leprae, изазивача болести, док се налази за остале три још чекају. Здравствене власти одмах су реаговале затварањем спа центра, спроведене су потпуне дезинфекције простора и покренуто тестирање свих запослених, уз ширу епидемиолошку истрагу.

У Хрватској је пре десетак дана, први пут након 32 године, регистрована ова болест. Заражени је страни радник из Непала који већ две године живи и ради у Хрватској.

Да ли грађани Србије треба да се плаше губе, односно потенцијалног преношења ове болести код нас?

Професор др Зоран Радовановић, епидемиолог, истиче да у Србији нико не треба да страхује због лепре, односно губе, јер наш грађанин нема од кога да се зарази.

– На подручју бивше заједничке државе оболелих нема бар 70 година, са изузетком по неког имигранта или нашег држављанина који је дуго боравио у ендемским подручјима света. Врло је вероватно да ће се и код нас – као што је случај у Хрватској и Румунији – пре или касније јавити неки „лепрозни дошљак” са југоистока Азије, из Африке или Латинске Америке. Ако остане непрепозната као оболела, таква особа после дуго времена може да угрози чланове свог домаћинства, али је врло мало вероватно да узрочнике пренесе другим члановима шире заједнице. Појава секундарних случајева међу укућанима је могућа, мада не много вероватна, а ширење епидемије ван тог уског круга је практично искључено – истиче др Радовановић.

Иако се многи чуде томе да неко у 21. веку добије лепру, наш саговорник наводи да се годишње бележи између 200.000 и 250.000 нових болесника, а стварни број заражених је већи, јер се не јаве лекару сви којима је помоћ потребна. Међутим, лепре је све мање, пре свега зато што се побољшавају услови живота, а њено преношење је олакшано у условима беде и нехигијенског начина живота. Важно је и што постоје ефикасни лекови, а убрзо по започињању терапије – која иначе дуго траје – заразност престаје. Уз то, узрочник лепре је сличан узрочнику туберкулозе, оба припадају породици микобактерија, па бе-се-же вакцина делимично штити и од лепре.

Наш саговорник наглашава да је лепра опасна за оне који се не лече, али до деформитета долази тек после дуго времена. У узнапредовалим случајевима угрожен је и живот. За наше грађане који не планирају дуготрајан боравак у егзотичним одредиштима опасности практично нема. Чак и ако се исељавају у ендемске делове света, ризик је скоро само на теоретском нивоу, под условом да не проведу остатак живота баш на социјалном дну, додаје наш саговорник.

Кључно питање је – како се преноси губа?

– Капљице из носа и ждрела су основни пут преношења болести. Није довољно руковати се са неким ко је чачкао нос, а није опрао руке. Није могуће заразити се ни ако човеку болесник кија или кашље у лице током кратког разговора. За преношење узрочника потребан је дуг близак контакт чије се трајање мери годинама или бар месецима – додаје др Радовановић.

Будући да нико није имао сусрет са овим обољењем, питање је и како препознати симптоме? Епидемиолог Радовановић каже да је у ендемским подручјима довољан само лекарски преглед. Промене боје коже на мање или више ограниченим површинама у облику мрља (њихов облик и пигментисаност зависе од врсте лепре) и поткожни чворићи, настали задебљањем нерава, уз неосетљивост коже на додир, довољни су за дијагнозу. У нејасним случајевима узима се исечак ткива биопсијом или се раде други лабораторијски тестови. У узнапредовалим случајевима болести лако су видљиви деформитети прстију и других делова тела, укључујући тзв. лавље лице, које је карактеристично, мада не и специфично за лепру.

Како се заштитити?

– Обично је довољно не бирати за партнера, односно партнерку нелечену оболелу особу. Ако се то већ чини, заједнички живот треба ограничити на неколико дана или пар недеља. Много једноставније је упутити оболелу особу на лечење, па наставити заједнички живот.

Далеко највећи број људи, чак и ако деценијама дели заједнички живот са болесником, неће се заразити. Вероватноћа се додатно смањује ако је човек вакцинисан против туберкулозе – наводи др Радовановић.

Лечење од шест до 12 месеци

Стручњаци истичу да је у данашње време ова болест излечива захваљујући антибиотицима, а током терапије се најчешће комбинују три лека. Лечење траје од шест до 12 месеци. Болест најчешће захвата кожу и периферне живце, а нелечена лепра може довести до трајних оштећења и инвалидитета.

Оболели од губе изолован и под терапијом

Загреб – У Хрватској је пре десетак дана, први пут након 32 године, регистрована болест губе, познате и као лепра, а да јавност о томе уопште није била обавештена јер, како тврди министарка здравља Ирена Хрстић (ХДЗ), оболели је под терапијом, изолован, а његови контакти проверени. Заражени је страни радник из Непала који већ две године живи и ради у Хрватској. Лекари тврде да нема разлога за панику јер је губа, хронична заразна болест коју узрокује бактерија mycobacterium leprae, излечива, а заражена особа након почетка терапије врло брзо престаје да буде заразна. Најавила је строже здравствене прегледе за стране раднике. Губа најчешће захвата кожу и периферне живце, а нелечена може довести до трајних оштећења и инвалидитета. Иако је вековима била синоним за стигму и изолацију, данас се губа успешно лечи комбинацијом антибиотика и сматра се излечивом болешћу, преноси Танјуг.