Берзи неопходна помоћ државе

Уколико држава, као што се ради свуда у свету, не помогне својим мерама, али и као емитент, српска берза ће тешко пребродити кризу која траје већ годину и по, а пензијски и инвестициони фондови, као највећи улагачи, неће имати смелости да се упусте у замашнија инвестирања, сматра Драгослав Величковић, руководилац Одељења за хартије од вредности у Сосијет женерал банци.

Држава може законски да обавеже компаније чије су акције котиране на берзи да тромесечно објављују финансијске показатеље пословања, као и да уведу корпоративно управљање по стандардима који важе у земљама Европске уније, указује наш саговорник.

– То је због тога што домаћи приватни добровољни пензијски фондови имају значајна инвестициона ограничења, а број компанија које испуњавају строге услове за улагање у акције је веома скроман – сматра Величковић. – Стога једино држава може да натера компаније да своје пословање учине доступним јавности, као и да поштују своје власнике – акционаре. При том се при том мора водити рачуна да се малим компанијама не наметну обавезе које су прескупе.

Инвеститори избегавају компаније које су социјално неодговорне (на пример, велики су загађивачи и слично), имају лошу корпоративну културу и слабо корпоративно управљање, што се аутоматски одражава и на цене акција тих емитената. То значи да би боља корпоративна култура и унапређење корпоративног управљања позитивно утицали на пословање, али и на раст цена акција компанија, што би подстакло и заинтересованост страних инвеститора за наше тржиште.

– На берзи, на којој се тргује акцијама из приватизације и обвезницама старе девизне штедње, неопходно је и проширење асортимана хартија које се нуде потенцијалним инвеститорима. То се, пре свега, односи на дужничке папире, као што су записи Народне банке Србије, или обвезнице Трезора, а њихово листирање на берзи би олакшало локалним инвеститорима куповину и продају и повећало ликвидност тржишта. Јавна предузећа и локалне самоуправе могле би да емитују и сопствене дужничке хартије (корпоративне и муниципалне обвезнице), чија гаранција би били пројекти или имовина, односно изворни приходи издавалаца. И у случају емитовања таквих дужничких хартија јавност пословања је неопходна, јер инвеститори не желе ситуацију у којој је неопходно да се гаранције активирају – наглашава Величковић.

Српска берза, међутим, није у кризи од септембра, кад је дошло до великог потреса на међународном финансијском тржишту с епицентром у САД, већ болује 18 месеци, колико акције и најбољих компанија драстично губе вредност. Подсећања ради, до половине 2007. године цене акција и обим трговања су драстично порасли, што указује на то да су се купци и продавци релативно лако „налазили” када је реч о ценама по којима су трансакције закључиване.

Међутим, дуготрајна корекција донекле пренадуваних цена акција у првој половини 2007, која је започела средином те године, добила је на убрзању у последњем кварталу лане. Јер, банкротством гиганта какав је банка „Леман брадерс” у септембру лане, пољуљано је поверење у светски финансијски систем, што се драматично одразило и на збивања на српском тржишту капитала, упркос томе што Србија није у потпуности интегрисана у глобални систем.

Јавио се страх у погледу будућег финансирања компанија, као и поузданости анализа и прогноза њиховог пословања.

Весна Арсенић