„Гардијан”: са Венецуелом Трамп понавља трагичне грешке америчке историје

Доналд Трамп изгледа одлучан да уђе у војни сукоб са Венецуелом. Распоредио је огроман војни арсенал на Карибима и околини и предузео низ провокативних акција дуж венецуеланске обале, правдајући то борбом против трговине дрогом у Сједињене Државе.

Према Савету за спољне односе, то је највећа демонстрација америчке војне моћи на западној хемисфери од инвазије на Панаму 1989. године, а укључује носач авиона, разараче, крстарице и бродове за специјалне операције.

Иако је Трамп одбио да искључи могућност копнене инвазије, америчка војска се до сада фокусирала на пресретање бродова, покушавајући да затвори венецуелански ваздушни простор, а 10. децембра је запленила танкер са нафтом, пише амерички професор Остин Сарат за Гардијан.

Прави разлози за Трампове поступке остају нејасни. Можда жели да казни диктаторског председника Николаса Мадура због дозвољавања масовне миграције Венецуеланаца у Сједињене Државе, или покушава да преузме контролу над огромним нафтним ресурсима земље. Каква год да је мотивација, са овим ношењем оружја на Карибима, он се понаша као насилник који искоришћава слабије противнике, а Венецуела није његова једина мета.

У интервјуу за Политико, Трамп је наговестио да је спреман да предузме војну акцију у Мексику и Колумбији како би зауставио проток дроге. Његова изјава о томе како се носити са демонстрантима код куће сада изгледа описује његов приступ спољној политици на западној хемисфери: „Морате доминирати. Ако не доминирате, губите време.“

Видели смо овај сценарио и раније, и ретко се добро завршава, како за Сједињене Државе, тако и за њихове јужне суседе. Време је да Конгрес делује и спречи председника да Америку дубље увуче у јужноамеричку мочвару, пише Сарат.

Такође је време да Организација америчких држава (ОАС) прекине ћутање и осуди поступке Трампове администрације. Као што је Међународна федерација за људска права с правом упозорила: „Ерозија демократског система и кршење људских права... у Венецуели... не овлашћују ниједну земљу да интервенише као што то чине Сједињене Државе... Ово крши основно право на којем почива архитектура светског поретка, а то је самоопредељење народа.“

Јасно је да поштовање овог принципа није водећи принцип спољне политике ове администрације, што се може видети на примерима става према Палестинцима или прихватања руских територијалних претензија у Украјини.

Недавно објављена Стратегија националне безбедности САД наводи, језиком који подсећа на 19. век, да је „велики утицај већих, богатијих и моћнијих нација безвременска истина међународних односа“. Документ заговара визију света у којем јаче силе признају и поштују међусобне сфере утицаја, што би укључивало поштовање напора других сила да се мешају у послове слабијих држава унутар њихове сфере.

Ова идеја датира из шестог века пре нове ере, када су, како тврди професор Ендру Латам, „Рим и Картагина закључили споразум којим се римским бродовима забрањује пловидба у близини картагинских вода и картагинским снагама да нападају градове пријатељске према Риму.“ Трамп очигледно жели да успостави америчку доминацију на западној хемисфери, што потврђује и сама стратегија: „Сједињене Државе морају бити доминантне на западној хемисфери као услов наше безбедности и просперитета.“

Ово је јасан корак уназад од либералног међународног поретка који је био стуб односа од пада Совјетског Савеза. Трампови претходници из 19. и почетка 20. века, Вилијам Меккинли и Теодор Рузвелт, били би поносни. Меккинли је увео еру америчког империјализма, а Рузвелт је такозвану „барутну дипломатију“ – отворено приказивање војне моћи ради застрашивања других нација – учинио централним алатом америчке спољне политике.

Примери укључују слање ратног брода да би се спречила колумбијска интервенција у Панами 1903. године, окупацију мексичке луке Веракруз 1914. године и више од 20 поморских интервенција у Централној и Јужној Америци у првој половини 20. века. Током Хладног рата, Сједињене Државе су редовно користиле тајне операције и војну силу како би поткопале просовјетске владе, као у Гватемали 1954. и Чилеу почетком 1970-их.

Резултати такве политике били су катастрофални. Оружана дипломатија и покушаји промене режима подстакли су антиамеричко расположење широм региона и изложили Сједињене Државе оптужбама за лицемерје. Студије су показале да су операције ЦИА-е нанеле огромну штету економијама и политичким и друштвеним системима циљаних земаља, остављајући их мање слободним и просперитетним. Интервенција у Гватемали, где је демократски изабрани председник свргнут, гурнула је земљу у дуг и крвав грађански рат, док су напори САД да поткопају Салвадора Аљендеа у Чилеу дестабилизовали економију земље.

Сарат се плаши да су Сједињене Државе поново на истом путу. Ако се не контролишу, председникови потези у Јужној Америци учиниће Сједињене Државе мање безбедним, а цео регион нестабилнијим.