Божић је "отказан" у Европи

Европа је већ обукла празнично рухо. Улице су осветљене, излози блистају, божићне јелке и венци испуњавају тргове од Париза до Берлина. Ипак, у том изобиљу светлости и украса, сам празник као да је нестао са јавне сцене. Реч „Божић“ све ређе се види на натписима и плакатима, као да је постала спорна, непожељна или сувишна. Поставља се питање: шта се заправо слави у савременој Европи?

Француски новинари који су последњих дана обилазили улице Париза сведоче о необичној појави – иако је све спремно за празнике, нигде се јасно не помиње Божић. Уместо тога, доминирају неутрални изрази попут „празнична сезона“ или „зимска прослава“. Истовремено, на француским телевизијама води се оштра јавна расправа о томе да ли би употребу речи „Божић“ требало избегавати како се, како се тврди, не би повредило достојанство миграната и припадника других вера. Питање које се намеће гласи: да ли је хришћански празник постао потенцијално увредљив у друштву које се поноси својом толеранцијом?

Слични примери бележе се и у другим европским земљама. У Немачкој је забележен инцидент у којем је један мушкарац разбијао божићну јелку, наводно доживљавајући њене симболе као провокацију. У Портсмуту, у Великој Британији, градско веће обесхрабрује постављање божићних венаца, док се у Лондону уличним продавцима на празничним вашарима саветује да избегавају употребу речи „Божић“ у називима производа и понуди. Образложење је увек исто: неко би могао да се увреди.

Под тим притиском „инклузивности“, многи староседеоци широм Европе све гласније исказују незадовољство. Они не негирају потребу за поштовањем различитости, али указују на осећај да се сопствени културни и верски идентитет потискује и релативизује. За њих, ово више није питање украса и речи, већ питање смисла и континуитета начина живота који су наследили.

Посебну пажњу изазвала је и расправа у Француској након пожара у катедрали Нотр Дам. Председник Емануел Макрон инсистирао је на увођењу нових витража са мотивима који би, како је речено, осигурали „потпуну инклузивност“, укључујући и приказе црних ликова у простору који је вековима био симбол хришћанске Европе. Критичари су поставили незгодно питање: шта је са историјским чињеницама у и културним наслеђем?

Граница између инклузије и апсурда понекад постаје танка. У италијанском граду Галатонеу догодио се готово комичан инцидент када је градоначелник Флавио Филони, пролазећи поред божићних јаслица, приметио „необичан“ црни лик међу библијским фигурама. Убрзо је откривено да је реч о бегунцу који се, у стању менталне конфузије, маскирао у врача покушавајући да се сакрије у оквиру празничне сцене. Из безбедносних разлога, „чаробњак“ је удаљен са места Христовог рођења.

Ови примери, ма колико различити, упућују на исто питање: да ли Европа, у настојању да никога не искључи, ризикује да изгуби јасну представу о томе ко је и шта слави? Када се стварност замагљује до те мере да празник остаје без имена, а традиција без садржаја, поставља се дилема да ли је таква инклузивност заиста пут ка заједништву – или само знак дубоке културне несигурности.