Зашто је стопиран Трампов комплекс у Београду

Одлагање реализације изградње хотелско-пословног комплекса око рушевина Генералштаба СРЈ срушеног током НАТО бомбардовања, изграђеног током ауторитарног социјалистичког режима на месту где су биле несрушене зграде Генералштаба краљевске војске, лоша је вест за све грађане Србије који теже животу у демократском друштву. 
У изјави представника компаније „Афинити партнерс”, укључене у реализацију пројекта, каже се да се повлаче „у овом тренутку”. У енглеском језику фраза „at this time” имплицира да је одлука привремена или да зависи од актуелних околности које се могу променити. У реакцијама опозиционо настројеног дела друштва у Србији које су затрпале јавни простор изнето је много спекулација, а мало чињеница, показано је доста незнања и малициозности, приметило се све и свашта осим да се у изјави имплицира привременост одлуке о повлачењу. 
Новонастале прилике морају се анализирати из два угла: геополитичких околности које су могле утицати на одлуку о повлачењу и правосудно-политичких пропуста начињених у Србији и неизвесности око НИС-а, који су олакшали да се она донесе. 
Џаред Кушнер, зет актуелног председника САД Доналда Трампа, који је на челу „Афинити партнерса”, поред пословних активности директно учествује у кључним преговорима администрације око Украјине и Газе, као што је био укључен у важне активности на Блиском истоку током првог Трамповог мандата. У тренутку објаве о привременом повлачењу из посла у Београду, амерички преговарачки тим за Украјину објавио је да се озбиљно разговара о могућности да се на делу окупиране Украјине формира „посебна економска зона”, те да се ту налазе велике резерве литијума. Може се претпоставити да су Кушнеровој фирми потребна текућа средства за гаранције евентуалних улагања које могу померити ток преговора на једну или другу страну у Украјини и Гази, ка исходима који доносе прилике за бржи профит и већи геополитички утицај него што је то тренутно хотел у Београду. Но, ни њега не треба гледати само у смислу профита већ и као део ширег плана за превазилажење препрека на Балкану које коче његов економски напредак, у овом случају однос Београда и Приштине, као што је то био случај и током прве администрације. Економске зоне на деловима територија око којих постоје опречни ставови страна у сукобу, биле су део и Вашингтонског споразума. 
Неизвесност око статуса НИС-а други је врло објективан фактор за тренутно одлагање учешћа у пројекту, вероватно кључни. Потез је порука властима у Србији да почну да граде политичко-правни терен за преузимање власништва НИС-а и промену руководећег кадра. Руско понашање Србији даје сва морална права за овакав потез. Условљавање гасном формулом на дужи период оголило би реалнији руски однос према Србији него што део јавности жели да види. Отрежњење је добро за демократизацију Србије, која се не може спровести без решавања питања Косова, а питање је да ли је то у интересу Русије, јер се тиме смањује њен утицај . Ако је „Трампов” комплекс у Београду и политичка порука, чији је исход приближавање Србије политичком Западу, онда је логично да постоји скепса да се може успешно реализовати ако преко већинског власништва НИС-а Руси имају велики утицај који га може поткопавати. Статус НИС-а вероватно је део и ширег контекста преговора о Украјини. 
Политичко-правни галиматијас домаћих актера, преувеличан и врло добро искоришћен од противника приближавања Србије Трамповој Америци у околностима њене заузетости другим активностима, такође је допринео да се компанија за сада повуче. Одговорност лежи и на делу актуелне власти. Не улазећи у разлоге зашто, чињеница је да задужени за обезбеђивање почетних законских услова за реализацију пројекта нису спровели легитиман и законит поступак иницирања израде стручног елабората у којем би се дали аргументи за скидање свих заштита са објеката у питању, стављања елабората на јавну расправу, те слања предлога влади у случају његовог прихватања. Процењује се да овакав поступак може да траје кратко, око месец дана. Они који су ову грешку направили треба да се понашају патриотски одговорно и пусте надлежне правосудне органе да утврде има ли елемената кривичног дела. Слично су недавно урадили и неки други министри, актери за чијег се мандата десила трагедија у Новом Саду. Министарска се одбија, ако тражи нешто незаконито. Исто као и генералска. И председничка. 
Геополитичке околности и политичко-правни пропусти у Србији, који су можда такође од неког подстицани, иду у прилог тези председника Вучића да постоји операција удаљавања Србије од Трампове администрације превасходно преко његовог дискредитовања. Зашто? 
Током првог Трамповог мандата америчке демократе и њихови аналитичари који су сведочили као „независни експерти” пред различитим релевантним одборима у САД, попут вечног Едварда Џосепа, део утицајних америчких и европских тинктенкова, званичници неких земаља чланица ЕУ и званичници ЕУ попут Федерике Могерини и, наравно, дело pay to play or slay регионалне НВО сцене, интензивно су поткопавали могућност неортодоксног компромисног решења статуса Косова које се тада активно тражило. Без обзира на то што би он на дуге стазе Београду и Приштини олакшао пут ка Европској унији, и што је у том периоду јавност Србије већински подржавала јачање сарадње са САД у одбрани и безбедности, што посебно треба имати у виду. Хашим Тачи је оптужен и приведен упитном међународном ад хок телу тек после двадесетак година, управо у тренутку кад је могао Приштину да убеди на споразум којим она у ствари није губила много. 
Игнорисање чињенице да је у оквиру Трамповог комплекса у Београду требало да се изгради и меморијал жртвама НАТО бомбардовања посебно је индикативан. То не би био амерички меморијал, већ српски, изграђен на симболичком месту, у чијој реализацији учествују и САД, предводница тог бомбардовања. Помогао би да јавност Србије сагледа и недопустиве чинове Милошевићевог режима који су допринели либералном интервенционизму из тог времена, што је предуслов реуспостављања здравијих односа са Западом. „Храбри” студенти који „бране” рушевине Генералштаба немушто и неодређено одговарају шта он за њих симболише. Нису се сетили да се прошетају до Батајнице. Интересантно, ни многи њихови заштитници и саветници, наводно прозападно оријентисани, то им не саветују, иако су то пре свима постављали као ултиматум. 
У саопштењу се примећује: „Пошто значајни пројекти треба да уједињују, а не да деле, и из поштовања према народу Србије и граду Београду, повлачимо нашу пријаву и повлачимо се у овом тренутку.” Врло гласна опозициона мањина, вешта у интернационализацији својих планова, а међу њима је вероватно и потпуно попуштање око решавања питања Косова да би се стекле олакшавајуће околности за недемократски долазак на власт, актери који никад нису учинили ништа за меморијализацију последица бомбардовања, пре свега цивилних жртава, заједно са студентима који су у илузији да су баш они једним догађајем и претњом заслужни за ово одлагање, уз последице неодговорних потеза дела власти који су напречац хтели нешто да постигну, створена је атмосфера поделе која не одсликава став већинске Србије. Много веће поштовање народу Србије и грађанима Београда било би указано ако би се постигао компромис да се један део историјски вредних објеката не руши, а вођство у осмишљавању и реализацији меморијалног дела комплекса препусти Републици Србији. 
Надајмо се да ће Трампова администрација коначно наћи време за објективније и детаљније сагледавање актуелних прилика у Србији, те да ће властима помоћи у борби да се заустави демонизација Србије. Она одговара ЕУ да тако убрза напредак других земља ка чланству, а Русији да задржи нелегитиман део утицаја. И једно и друго на дуже стазе отежава стратешко партнерство са САД, које нам је сада када су њихове тензије са ЕУ израженије, потребније него раније ако желимо демократизацију. Хвале вредан гест солидарности председника Вучића према својим сарадницима, да покуша да на себе преузме сву одговорност за насталу ситуацију, треба одбити патриотским гестовима преузимања одговорности за властите пропусте, што би помогло изласку из садашње тешке ситуације.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа