Оружанa побуна у Југославији 1941.

Неки аутори текстова објављених у рубрици Међу нама неретко наводе да су комунисти, за разлику од Драже Михаиловића, пре отпочели своје акције против окупатора, наводећи да је Михаиловић још био у фази организовања своје гериле. Реч је о неспорној чињеници, али она захтева неопходно објашњење о оружаној побуни у Србији и Југославији 1941.

Јосип Броз Тито још пре почетка отпора против фашизма упутио је Коминтерни 13. маја 1941. депешу у којој стоји да се припрема устанак за тренутак кад СССР буде нападнут. Тек након напада фашистичке Немачке на Совјетски Савез, КПЈ као секција Коминтерне упутила је 4. јула 1941. позив народима Југославије на оружани отпор против немачке оружане силе с циљем, како то истиче историчар Немања Девић, везивања што већег броја немачких трупа у Југославији, чинећи на тај начин, како су комунисти сматрали, значајан допринос у одбрани Совјетске Русије. У ту сврху, за разлику од Драже Михаиловића, жртве се нису жалиле.

Важно је поменути да су комунисти у моменту отпочињања устанка у предности у односу на Михаиловића. Поближе речено, имају 12.000 комуниста и око 30.000 чланова Скоја, док се Михаиловић, као што је познато, појавио на Равној Гори с групом официра, подофицира и жандарма 11. маја 1941. и тек му предстоји да ствара своју организацију.

Због реалне процене о снази непријатеља, војно-четнички одреди нерадо улазе у устанак у Србији 1941. сматрајући да још није сазрело време за борбу. На ратној позорници појављују се тек нешто касније, односно од краја августа 1941, како комунисти не би остварили превагу у народу. Што у самосталним дејствима НОП-а или пак у сарадњи с четницима, створена је велика слободна територија Ужичке републике.

Немачке репресалије у Србији у виду стрељања сто Срба за једног убијеног немачког војника, а за рањеног педесет талаца, од краја септембра 1941, што је представљало јединствен случај у окупираној Европи, створили су немали проблем за устанике на војно-четничкој и партизанској страни. Постепено долази до све веће конфронтације између те две антиокупаторске струје услед немачких одмазди које су за њих довеле до размимоилажења кад је реч о војној стратегији. Ништа мањи проблем представљало је и стварање нових органа власти на територији под контролом НОП-а по узору на совјетски модел, насупрот задржавању или стварању управа Краљевине Југославије, које су чинили војно-четнички одреди Михаиловића. Такве околности допринеће све већем распламсавању међусобног грађанског рата између четника и партизана, док ће отпочињање немачке офанзиве на слободну територију довести до пропасти устанка у Србији 1941.

Иако је Јосип Броз сматрао да се слободна територија фронтално брани, Михаиловић је у ситуацији како снаге непријатеља, тако и немачких сурових одмазди, то сматрао за погубним. Устанак у Србији угушен је у крви. Партизани су се повукли у Босну, где су, између осталог, пренели главно тежиште борби све до 1944, док се Дража Михаиловић након немачке офанзиве на Равну Гору запутио ка Црној Гори, у италијанску окупациону зону, склонивши се пред немачким потерама.

Устанак у Босни у војно-четничкој заједници с партизанима потрајаће још неколико месеци, до пролећа 1942. године, када ће и он бити угушен, све више попримајући облике грађанског рата.

Кад говоримо о устанцима у западним деловима Југославије, у Босанској Крајини, Лици, на Банији, Кордуну, с друге стране и у Херцеговини, они су у тим пределима били самоникли као стихијски одговор народа на усташки терор. Тек у каснијој фази комунистима полази за руком да тамошње српске масе артикулишу и ставе под своје вођство.

Вујадин С. Гудељ