Човек од којег је бежао страх

Прошле су три године откако нас је напустио Синиша Михајловић (1969–2022), великан фудбала према коме нико није био равнодушан. Многи га памте по головима из слободних удараца, неки у први план стављају његову невероватну харизматичност, срчаност и дрскост, а они ретки – који су имали прилику да га ближе упознају – чувају га у срцу као оданог, емотивног пријатеља, увек спремног да другима притекне у помоћ.

И мада нисам имао ту част да будем његов друг, имао сам прилику да се уверим у то какав је човек. У време док је био тренер Болоње, два месеца пре но што је откривено да болује од леукемије.

Био је 13. мај 2019, око 22 часа увече, чувени болоњски ресторан „Кампионе”, окићен дресовима многих асова српског спорта (Даниловић, Ђорђевић, Бодирога…). У једном делу ресторана вечерао сам с пријатељима и гледао утакмицу Болоња – Парма (4:1), знајући да ће се Михајловић појавити чим му се заврши прес-конференција.

Требало је да се редитељ Ивица Видановић и ја договоримо с њим око његовог учешћа у документарном филму „Најлепши дан живота” (прича о историјском успеху Црвене звезде у Барију 1991). Знао сам га из виђења, али далеко од тога да је то било довољно да бих му у минут до дванаест саопштио да имам „велике планове с њим”. Планирао сам да нас те вечери упозна Александар Ђорђевић (тада тренер кошаркаша Виртуса), међутим, њега су пословне обавезе спречиле да дође. Пошто се њих двојица уопште нису чули тог дана, Михајловић није имао појма да нам је већ следећег јутра преко потребан на тренингу Болоње.

Око 22.30 часова келнер нам је саопштио да се Михајловић сместио у другом делу ресторана, али било ми је непријатно да му прилазим са том идејом као гром из ведра неба. Док сам се са својом филмском екипом спремао да напустим ресторан и наставим пут Барија необављеног посла, он је ушетао у наш део ресторана…

– Што се не јавите људи? Од келнера морам да сазнајем да су ту неки људи из Србије…

Десетак сати касније били смо с њим на тренингу Болоње. Појавио се и Ђорђевић. Невероватна сцена: два српска тренера запослена у истом италијанском граду. Михајловић нам је дао и више но што нам је требало. Један од најтемпераментнијих интервјуа које сам икада водио. Пратили смо га док је рутински трчао својих осам километара пре тренинга, док је водио разговоре са Соријаном и још неким играчима Болоње. После нас је одвео на ручак.

Кад смо све завршили, свима нам је поклонио по дрес Болоње с његовим потписом, а затим пожурио на воз за Рим (једном недељно имао је слободно вече да оде до супруге Аријане и деце). Договор је био да тог лета наставимо снимање у његовом дому у Риму, па затим у кући (вила „Србија”) на Сардинији, али, виша сила нас је спречила у томе. Пратио сам његову животну драму као мени блиског човека и навијао за њега као никада у животу.

Две године касније, из аутобиографије „Утакмица живота” („Ла партита дела вита”, са новинаром Андреом ди Каром) сазнао сам много више о њему, него што сам могао и да наслутим. У даху сам прогутао причу о човеку рођеном у једном селу (Борово) у земљи која више не постоји, у типичној радничкој породици Титове Југославије, о данима када је као дечак маштао да једног дана купи камион банана и торбу патика. У његовом детињству банана је била симбол лепог живота, а нове патике – право мало богатство: није се бунио и кад је носио оне закрпљене.

Много година касније, као светска фудбалска звезда којој су доступна сва блага овог света, с поносом у срцу памтио је те мале, али сласне залогаје банане, коју је делио на пола са млађим братом Драженом. Живот му је касније подарио благостање, најбољу храну у најбољим ресторанима, али неки укуси из детињства урезали су му се у памћење као најлепши. То га је научило скромности и хуманости, тако да је касније радо делио своје богатство са другима.

Имао је дар да процени људе, и по својој људскости и по таленту за фудбал. Тако је крајем марта 1993, док се Рома спремала за одлазак у госте Бреши, замолио тренера Вујадина Бошкова да поведе на тај меч 17-годишњег Франческа Тотија. Знало се да је Тоти велики таленат, али тада још није био у плану. Међутим, Бошков је послушао свог земљака и ставио на списак Тотија. У тренутку када је Михајловић постигао свој први гол у Италији (2:0 против Бреше), када је требало да све његове мисли буду усмерене ка личној срећи, он није заборавио да дотрчи до клупе и шапне Бошкову: „Шта чекаш, убацуј оног клинца!” Овакви гестови најбоље говоре какав је човек био Михајловић, колико је водио рачуна да се праве ствари поставе на право место. Сви знамо шта је после постао Тоти…

За разлику од већине великих фудбалера, који су се као мали заљубили у гол, његова опсесија је био шут, сам по себи. Шут, шут и само шут. Почев од шутирања лопте у врата гараже, где је сваки снажан одјек значио погодак у мету. Тај звук је касније заменио хук са трибина, када је постао један од најбољих извођача слободних удараца у историји фудбала.

За крај овог мог сећања на Синишу оставио сам нешто мени најупечатљивије, што сам чуо од угледног италијанског новинара Паола Конда, великог познаваоца српског и југословенског фудбала, а и политичких прилика у нашем региону. Да би ми дочарао какву је харизму имао Михајловић, испричао је нешто што је чуо од његовог саиграча из Сампдорије Енрика Кијезе…

– Кијеза се у то време тешко носио с притиском уочи утакмица. Једном ми је објаснио како се изборио с тим: „Кад год бих осетио страх у тунелу пред излазак на терен, пришао бих Синиши Михајловићу – и страх би одмах нестао!”