Čovek od kojeg je bežao strah

Prošle su tri godine otkako nas je napustio Siniša Mihajlović (1969–2022), velikan fudbala prema kome niko nije bio ravnodušan. Mnogi ga pamte po golovima iz slobodnih udaraca, neki u prvi plan stavljaju njegovu neverovatnu harizmatičnost, srčanost i drskost, a oni retki – koji su imali priliku da ga bliže upoznaju – čuvaju ga u srcu kao odanog, emotivnog prijatelja, uvek spremnog da drugima pritekne u pomoć.

I mada nisam imao tu čast da budem njegov drug, imao sam priliku da se uverim u to kakav je čovek. U vreme dok je bio trener Bolonje, dva meseca pre no što je otkriveno da boluje od leukemije.

Bio je 13. maj 2019, oko 22 časa uveče, čuveni bolonjski restoran „Kampione”, okićen dresovima mnogih asova srpskog sporta (Danilović, Đorđević, Bodiroga…). U jednom delu restorana večerao sam s prijateljima i gledao utakmicu Bolonja – Parma (4:1), znajući da će se Mihajlović pojaviti čim mu se završi pres-konferencija.

Trebalo je da se reditelj Ivica Vidanović i ja dogovorimo s njim oko njegovog učešća u dokumentarnom filmu „Najlepši dan života” (priča o istorijskom uspehu Crvene zvezde u Bariju 1991). Znao sam ga iz viđenja, ali daleko od toga da je to bilo dovoljno da bih mu u minut do dvanaest saopštio da imam „velike planove s njim”. Planirao sam da nas te večeri upozna Aleksandar Đorđević (tada trener košarkaša Virtusa), međutim, njega su poslovne obaveze sprečile da dođe. Pošto se njih dvojica uopšte nisu čuli tog dana, Mihajlović nije imao pojma da nam je već sledećeg jutra preko potreban na treningu Bolonje.

Oko 22.30 časova kelner nam je saopštio da se Mihajlović smestio u drugom delu restorana, ali bilo mi je neprijatno da mu prilazim sa tom idejom kao grom iz vedra neba. Dok sam se sa svojom filmskom ekipom spremao da napustim restoran i nastavim put Barija neobavljenog posla, on je ušetao u naš deo restorana…

– Što se ne javite ljudi? Od kelnera moram da saznajem da su tu neki ljudi iz Srbije…

Desetak sati kasnije bili smo s njim na treningu Bolonje. Pojavio se i Đorđević. Neverovatna scena: dva srpska trenera zaposlena u istom italijanskom gradu. Mihajlović nam je dao i više no što nam je trebalo. Jedan od najtemperamentnijih intervjua koje sam ikada vodio. Pratili smo ga dok je rutinski trčao svojih osam kilometara pre treninga, dok je vodio razgovore sa Sorijanom i još nekim igračima Bolonje. Posle nas je odveo na ručak.

Kad smo sve završili, svima nam je poklonio po dres Bolonje s njegovim potpisom, a zatim požurio na voz za Rim (jednom nedeljno imao je slobodno veče da ode do supruge Arijane i dece). Dogovor je bio da tog leta nastavimo snimanje u njegovom domu u Rimu, pa zatim u kući (vila „Srbija”) na Sardiniji, ali, viša sila nas je sprečila u tome. Pratio sam njegovu životnu dramu kao meni bliskog čoveka i navijao za njega kao nikada u životu.

Dve godine kasnije, iz autobiografije „Utakmica života” („La partita dela vita”, sa novinarom Andreom di Karom) saznao sam mnogo više o njemu, nego što sam mogao i da naslutim. U dahu sam progutao priču o čoveku rođenom u jednom selu (Borovo) u zemlji koja više ne postoji, u tipičnoj radničkoj porodici Titove Jugoslavije, o danima kada je kao dečak maštao da jednog dana kupi kamion banana i torbu patika. U njegovom detinjstvu banana je bila simbol lepog života, a nove patike – pravo malo bogatstvo: nije se bunio i kad je nosio one zakrpljene.

Mnogo godina kasnije, kao svetska fudbalska zvezda kojoj su dostupna sva blaga ovog sveta, s ponosom u srcu pamtio je te male, ali slasne zalogaje banane, koju je delio na pola sa mlađim bratom Draženom. Život mu je kasnije podario blagostanje, najbolju hranu u najboljim restoranima, ali neki ukusi iz detinjstva urezali su mu se u pamćenje kao najlepši. To ga je naučilo skromnosti i humanosti, tako da je kasnije rado delio svoje bogatstvo sa drugima.

Imao je dar da proceni ljude, i po svojoj ljudskosti i po talentu za fudbal. Tako je krajem marta 1993, dok se Roma spremala za odlazak u goste Breši, zamolio trenera Vujadina Boškova da povede na taj meč 17-godišnjeg Frančeska Totija. Znalo se da je Toti veliki talenat, ali tada još nije bio u planu. Međutim, Boškov je poslušao svog zemljaka i stavio na spisak Totija. U trenutku kada je Mihajlović postigao svoj prvi gol u Italiji (2:0 protiv Breše), kada je trebalo da sve njegove misli budu usmerene ka ličnoj sreći, on nije zaboravio da dotrči do klupe i šapne Boškovu: „Šta čekaš, ubacuj onog klinca!” Ovakvi gestovi najbolje govore kakav je čovek bio Mihajlović, koliko je vodio računa da se prave stvari postave na pravo mesto. Svi znamo šta je posle postao Toti…

Za razliku od većine velikih fudbalera, koji su se kao mali zaljubili u gol, njegova opsesija je bio šut, sam po sebi. Šut, šut i samo šut. Počev od šutiranja lopte u vrata garaže, gde je svaki snažan odjek značio pogodak u metu. Taj zvuk je kasnije zamenio huk sa tribina, kada je postao jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca u istoriji fudbala.

Za kraj ovog mog sećanja na Sinišu ostavio sam nešto meni najupečatljivije, što sam čuo od uglednog italijanskog novinara Paola Konda, velikog poznavaoca srpskog i jugoslovenskog fudbala, a i političkih prilika u našem regionu. Da bi mi dočarao kakvu je harizmu imao Mihajlović, ispričao je nešto što je čuo od njegovog saigrača iz Sampdorije Enrika Kijeze…

– Kijeza se u to vreme teško nosio s pritiskom uoči utakmica. Jednom mi je objasnio kako se izborio s tim: „Kad god bih osetio strah u tunelu pred izlazak na teren, prišao bih Siniši Mihajloviću – i strah bi odmah nestao!”