Лустрација лустратора

Када помислим на свеколике опозиционе напоре да се сруши садашња власт, увек ми на памет падне онај виц у којем буцмасти господин каже доктору да је све пробао, али да никако не може да смрша. Доктор му на то каже да би можда смршао да није пробао све. Ова игра речи могла би да се буквално примени на опозицију која би можда и постигла свој циљ да није пробала све укључујући и оно што се не проба. 
Када то кажем, мислим, пре свега, на чињеницу да је опозициони покрет пробавши све изгубио морални кредибилитет који свака опозиција по природи ствари има с обзиром на то да у политичку борбу улази са неравноправне позиције. Закони, наравно, прописују да свако има подједнако право да бира и да буде биран, регулишу и финансирање политичких актера, али пракса свих земаља па и оних најдемократскијих сведочи да упркос томе нема свако подједнаку шансу да буде изабран. Мада је то опште место треба подсетити да је за политичку утакмицу веома важна финансијска подршка, а да они који финансирају странке радије подржавају оне које су на власти него оне у опозицији. Прагматични амерички аналитичари су одавно показали колика сума новца је нужан предуслов да би се обезбедило место у Конгресу или нека друга политичка позиција. 
Борба између владајућих и опозиционих странака је борба између Давида и Голијата. Опозиција играјући улогу Давида временом стиче симпатије јавности. Њен материјални и физички недостатак постаје њена морална снага. Давид је искључиво захваљујући вери и храбрости, дакле, моралним врлинама поразио Голијата. Из ког разлога се свеколика опозиција у Србији одрекла моралног капитала као најважнијег ресурса тешко је разумети, али је лако констатовати. 
Овде нећу помињати медијско загађење нити сатанизацију истакнутих представника супротне стране јер је то у нашој политици одавно постало опште место. Томе нису измакли ни Милошевић ни Вук Драшковић, ни Зоран Ђинђић па ни Александар Вучић. Поменућу само ствари које су донедавно биле незамисливе. Прва и, по мом мишљењу, круцијална била је употреба страшних злочина у „Рибникару” и Малом Орашју у сврху мобилизације против политичких противника који са тим нису имали никакве везе. Марширајући по гробовима деце правили су се да носе бакљу слободе. 
Као да то није било довољно, годину дана касније ускратили су живој деци право на образовање подстичући и организујући бесмислене блокаде основних и средњих школа. Они посебно безочни позивали су и храбрили малолетну децу да нападају кордоне Жандармерије. 
Лепљењем етикета „ћаци” – што значи морално и интелектуално инфериорни подстакнута је подела која „супериорној” групи даје за право да, када наступи њихов вакат, „инфериорне” елиминишу из јавног и политичког живота као што су то чинили нацисти са Јеврејима и комунистима, усташе са Србима и белци са црнцима. 
Мада је штрајк глађу начин да се у изнудици скрене пажња на неподношљиве услове који имају политички затвореници опозиција је чак и тај крајњи институт политичке борбе оскрнавила правећи од ње шегу ради мобилизације и политичке пропаганде. Покушај да се од несрећне жене створи српска хероина попут Грете Тунберг завршила је неславно упркос подршци Њујорк тајмса. Показало се да колики смо ми Швеђани толико је и Хрка Грета. 
Шта тек рећи за, такође, неславно завршени покушај да се на јавном скупу инсценира смрт једног од самозваних вођа студентског протеста. Да је „умро” па васкрсао нема сумње да би га блокадери произвели у новог Исуса јер у овог, као и његову цркву, ионако сумњају чим им не помаже у њиховој праведној борби за власт. 
У морално посртање посебне врсте свакако треба уврстити ходочашће и поклоњење блокадера Северини Пумпај Вучковић. Заправо, кратка је ово рубрика да би у њу стало све доскора незамисливо што су, под маском студентског покрета и наводне борбе за боље и праведније друштво, прошверцовали екстремистички расположени противници власти. 
Како објаснити овакав морални суноврат опозиције и жртвовање моралног капитала који су по природи ствари наследили? Морално посртање је почело онога тренутка када је опозиција прихватила концепт пријатељ–непријатељ као политичку идеју водиљу. То значи да се политика не схвата кроз морал, економију или право, већ се своди на дефинисање политичког ривала као непријатеља који угрожава наше вредности, интересе и егзистенцију, односно некога ко нам наноси највећу штету. Одлучивши да је архинепријатељ владајућа странка и сви они који је подржавају опозиција је донела одлуку да ни унутрашњи рат није граница сукоба која се не би смела прећи. У том сукобу, дакле, сва су средства допуштена чак и она којима се крше елементарне моралне норме. Ако власт себи може да допусти такав луксуз, противници власти одбацујући моралне скрупуле губе једини капитал који имају. У очима обичних људи који свет око себе па и политику посматрају кроз призму моралних начела губитак моралног компаса оних који се боре за власт значи да све који се баве политиком види на исти начин. Управо зато су они који су се представљали као студентски покрет добили подршку доброг дела тих људи. Шта ће бити ако се испостави да је највећа морална подвала пресвлачење неких нових политичких вукова у студентску кожу? Нетранспарентног пленумског рада и одлучивања као и нестрпљење да се избори одрже што пре чак иако не прихватају изборне услове, даје све више основа да се сумња у такву врсту подвале. 
Већина оних који говоре у име студентског покрета себе доживљавају као затворенике из Платонове Параболе о пећини који су се сами ослободили па након што су спознали стварност покушавају другима да отворе очи. Проблем је што Платонови просветитељи носе у себи врлину трагања за истином, а не ароганцију свезнајућих. Наши „просветитељи” који су врлину изгубили или је никада нису ни имали постали су лустратори и вербални тирани. У својој параболи Платон је додир са сунцем, мада у почетку заслепљујући, описао као просветљење ослобођених. За наше просветитеље бег из пећине и додир са сунцем постао је катастрофа за њих саме. Сунце их је заслепело у мери да сада обневидели и спрженог мозга бауљају пећином убеђујући друге у истинитост својих фатаморгана. Можда заточеници виде само одсјај стварности, али самозвани просветитељи који су прихвативши концепт пријатељ–непријатељ изгубили врлину не виде ни тај одраз стварности, већ само сопствене фантазије које представљају као последњу истину.

 *Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа