Lustracija lustratora

Kada pomislim na svekolike opozicione napore da se sruši sadašnja vlast, uvek mi na pamet padne onaj vic u kojem bucmasti gospodin kaže doktoru da je sve probao, ali da nikako ne može da smrša. Doktor mu na to kaže da bi možda smršao da nije probao sve. Ova igra reči mogla bi da se bukvalno primeni na opoziciju koja bi možda i postigla svoj cilj da nije probala sve uključujući i ono što se ne proba. 
Kada to kažem, mislim, pre svega, na činjenicu da je opozicioni pokret probavši sve izgubio moralni kredibilitet koji svaka opozicija po prirodi stvari ima s obzirom na to da u političku borbu ulazi sa neravnopravne pozicije. Zakoni, naravno, propisuju da svako ima podjednako pravo da bira i da bude biran, regulišu i finansiranje političkih aktera, ali praksa svih zemalja pa i onih najdemokratskijih svedoči da uprkos tome nema svako podjednaku šansu da bude izabran. Mada je to opšte mesto treba podsetiti da je za političku utakmicu veoma važna finansijska podrška, a da oni koji finansiraju stranke radije podržavaju one koje su na vlasti nego one u opoziciji. Pragmatični američki analitičari su odavno pokazali kolika suma novca je nužan preduslov da bi se obezbedilo mesto u Kongresu ili neka druga politička pozicija. 
Borba između vladajućih i opozicionih stranaka je borba između Davida i Golijata. Opozicija igrajući ulogu Davida vremenom stiče simpatije javnosti. Njen materijalni i fizički nedostatak postaje njena moralna snaga. David je isključivo zahvaljujući veri i hrabrosti, dakle, moralnim vrlinama porazio Golijata. Iz kog razloga se svekolika opozicija u Srbiji odrekla moralnog kapitala kao najvažnijeg resursa teško je razumeti, ali je lako konstatovati. 
Ovde neću pominjati medijsko zagađenje niti satanizaciju istaknutih predstavnika suprotne strane jer je to u našoj politici odavno postalo opšte mesto. Tome nisu izmakli ni Milošević ni Vuk Drašković, ni Zoran Đinđić pa ni Aleksandar Vučić. Pomenuću samo stvari koje su donedavno bile nezamislive. Prva i, po mom mišljenju, krucijalna bila je upotreba strašnih zločina u „Ribnikaru” i Malom Orašju u svrhu mobilizacije protiv političkih protivnika koji sa tim nisu imali nikakve veze. Marširajući po grobovima dece pravili su se da nose baklju slobode. 
Kao da to nije bilo dovoljno, godinu dana kasnije uskratili su živoj deci pravo na obrazovanje podstičući i organizujući besmislene blokade osnovnih i srednjih škola. Oni posebno bezočni pozivali su i hrabrili maloletnu decu da napadaju kordone Žandarmerije. 
Lepljenjem etiketa „ćaci” – što znači moralno i intelektualno inferiorni podstaknuta je podela koja „superiornoj” grupi daje za pravo da, kada nastupi njihov vakat, „inferiorne” eliminišu iz javnog i političkog života kao što su to činili nacisti sa Jevrejima i komunistima, ustaše sa Srbima i belci sa crncima. 
Mada je štrajk glađu način da se u iznudici skrene pažnja na nepodnošljive uslove koji imaju politički zatvorenici opozicija je čak i taj krajnji institut političke borbe oskrnavila praveći od nje šegu radi mobilizacije i političke propagande. Pokušaj da se od nesrećne žene stvori srpska heroina poput Grete Tunberg završila je neslavno uprkos podršci Njujork tajmsa. Pokazalo se da koliki smo mi Šveđani toliko je i Hrka Greta. 
Šta tek reći za, takođe, neslavno završeni pokušaj da se na javnom skupu inscenira smrt jednog od samozvanih vođa studentskog protesta. Da je „umro” pa vaskrsao nema sumnje da bi ga blokaderi proizveli u novog Isusa jer u ovog, kao i njegovu crkvu, ionako sumnjaju čim im ne pomaže u njihovoj pravednoj borbi za vlast. 
U moralno posrtanje posebne vrste svakako treba uvrstiti hodočašće i poklonjenje blokadera Severini Pumpaj Vučković. Zapravo, kratka je ovo rubrika da bi u nju stalo sve doskora nezamislivo što su, pod maskom studentskog pokreta i navodne borbe za bolje i pravednije društvo, prošvercovali ekstremistički raspoloženi protivnici vlasti. 
Kako objasniti ovakav moralni sunovrat opozicije i žrtvovanje moralnog kapitala koji su po prirodi stvari nasledili? Moralno posrtanje je počelo onoga trenutka kada je opozicija prihvatila koncept prijatelj–neprijatelj kao političku ideju vodilju. To znači da se politika ne shvata kroz moral, ekonomiju ili pravo, već se svodi na definisanje političkog rivala kao neprijatelja koji ugrožava naše vrednosti, interese i egzistenciju, odnosno nekoga ko nam nanosi najveću štetu. Odlučivši da je arhineprijatelj vladajuća stranka i svi oni koji je podržavaju opozicija je donela odluku da ni unutrašnji rat nije granica sukoba koja se ne bi smela preći. U tom sukobu, dakle, sva su sredstva dopuštena čak i ona kojima se krše elementarne moralne norme. Ako vlast sebi može da dopusti takav luksuz, protivnici vlasti odbacujući moralne skrupule gube jedini kapital koji imaju. U očima običnih ljudi koji svet oko sebe pa i politiku posmatraju kroz prizmu moralnih načela gubitak moralnog kompasa onih koji se bore za vlast znači da sve koji se bave politikom vidi na isti način. Upravo zato su oni koji su se predstavljali kao studentski pokret dobili podršku dobrog dela tih ljudi. Šta će biti ako se ispostavi da je najveća moralna podvala presvlačenje nekih novih političkih vukova u studentsku kožu? Netransparentnog plenumskog rada i odlučivanja kao i nestrpljenje da se izbori održe što pre čak iako ne prihvataju izborne uslove, daje sve više osnova da se sumnja u takvu vrstu podvale. 
Većina onih koji govore u ime studentskog pokreta sebe doživljavaju kao zatvorenike iz Platonove Parabole o pećini koji su se sami oslobodili pa nakon što su spoznali stvarnost pokušavaju drugima da otvore oči. Problem je što Platonovi prosvetitelji nose u sebi vrlinu traganja za istinom, a ne aroganciju sveznajućih. Naši „prosvetitelji” koji su vrlinu izgubili ili je nikada nisu ni imali postali su lustratori i verbalni tirani. U svojoj paraboli Platon je dodir sa suncem, mada u početku zaslepljujući, opisao kao prosvetljenje oslobođenih. Za naše prosvetitelje beg iz pećine i dodir sa suncem postao je katastrofa za njih same. Sunce ih je zaslepelo u meri da sada obnevideli i sprženog mozga bauljaju pećinom ubeđujući druge u istinitost svojih fatamorgana. Možda zatočenici vide samo odsjaj stvarnosti, ali samozvani prosvetitelji koji su prihvativši koncept prijatelj–neprijatelj izgubili vrlinu ne vide ni taj odraz stvarnosti, već samo sopstvene fantazije koje predstavljaju kao poslednju istinu.

 *Profesor Filozofskog 
fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista