Дејтон је мртав, живео Дејтон

Можете ли да замислите Башчаршију како крајем идуће године, нетом после редовних избора, гледа на ТВ Фејс Бакира Изетбеговића како се за столом договара о будућности Босне с омраженим Додиком и скоро па истим Човићем, а нема Шмита, нема Марфија, а има равноправног дијалога, консензуса, компромиса, можда и разлаза. Аман, јараби!  Пошто су рекли да је Дејтон за њих „лудачка кошуља”, вероватно ће за нови договор, пошто га потпишу, рећи да је за бошњаке мастан конопац. Али овога пута ће се тражити трајније решење од Дејтона.                
Дејтон је мртав, живео Дејтон! Током децембра су у Бањалуци, Београду, Загребу и ван „екс ју” простора одржане десетине скупова на којима су разматрани бројни аспекти и контроверзе овог споразума. Ако се обележава датум потписивања, онда би то био Париски, а не Дејтонски. Ако је практично све било договорено у Дејтону, опет није тачно, јер ту се само натезало око детаља, а суштину (уставни принципи и територијално-етничка подела 51/49) претходно је утврдила Контакт-група у Женеви, па би Дејтонски могао да се зове и Женевски. Ако име споразума посматрамо са становишта садржаја, онда је то, у ствари, био Карингтон-Кутиљеров план од пре почетка рата, који је Алија најприје потписао па повукао потпис, а Холбрук га практично плагирао. Ако је са становишта процедуре, ниједан од народа није референдумом прихватио Дејтон, а и на сепаратним скупштинама посланици нису гласали, него је решење примљено на знање као информација о договору три национална лидера.        
Но, то су биле године климакса моћи једине суперсиле, па су успех САД приписале само себи. Истина, и САД су доприносиле успеху споразума. Када би у војној бази „Рајт Патерсон” у Охају понестао ауторитет аргумента, коришћен је ауторитет супериорне силе. Актере на терену претходно су бомбардовали, подизали им оптужнице за ратне злочине, завртали им руке.          
Али чему уопште толика прича о споразуму који је важио само годину и по, до краја Билтовог кратког мандата, до увођења Бонских овлашћења, која су суштински суспендовала Дејтонски споразум? Има неког смисла, мада не и довољно значаја, да се после 28 година слави нешто што је трајало свега мање од две године. Ревизија Дејтона готово да је почела уместо примене. Уведена су Бонска овлашћења без икаквог убедљивог разлога. Није дошло ни до каквих драматичних препрека у имплементацији, које би оправдале увођење диктаторских овлашћења В. П. Нити је било икаквог забрињавајућег отпора примени, а Дејтону је одузета шанса да се тестира у пракси. Уместо „охрабривања, подстицања, саветовања, подршке...”, како је Анексом 10 дефинисана подршка високог представника стасавању домаћих демократских институција, заведена је свемоћ иностраног протектора. Дакле, очигледно је претходно постојао наум да се Дејтоном заустави рат, а онда почне с његовом ревизијом, све до фактичког укидања у прилог унитарној грађанској држави. Дејтонски споразум препоручивао се као равномерна расподела добитака и губитака на све три националне стране, и то је углавном и био. Ревизија је, међутим, извођена у прилог бошњачкој, а на штету Српске.         
Сам Вестендорп, који их је добио, на прву је реаговао: „Ово је у супротности с Дејтоном!”. Венецијанска комисија то је на захтев РС и потврдила, али они се на то нису обазирали... Напротив, седам в. п. истрајно је радило, неки постепено (Лајчак, Инцко...), неки појачаваним темпом (Петрич, Ешдаун...), а самозвани в. п. Шмит је додао гас до даске.     
Изетбеговић је још приликом потписивања у Паризу рекао „Ово је неправедан мир, али је сваки мир бољи него наставак рата”, што је практично значило – када се успостави мир, наставићемо борбу да буде и праведан. Западни креатори Дејтона, на челу са Холбруком, диктирали су ритам, што потврђује легенду о томе да му је у тренутку његовог колебања на ухо шапнуо: „Потпиши, а ми ћемо се касније побринути за Српску” Под паролом „Дејтон донео мир, али не и политичко решење за БиХ”, почеле су приче о Дејтону 2, Дејтону плус, неопходним уставним реформама, о компликованом, спором и скупом систему. Била је то флоскула, јер је управо политичко решење донело мир, као што је рат избио управо зато што га није било, што три националне стране нису могле да се сагласе о будућности БиХ. Последица је што данас имамо неколико Дејтона: један је изворни или слово Дејтона, други је остатак Дејтона који се примењује, трећи је дух Дејтона, што значи да може све, али ће се сви, и они који га руше и они који га бране, позивати на Дејтон у различитом значењу. Игра „глувих телефона”!          
Слово Дејтона послужило је Додику да Запад утерује у лаж, да их подсећа шта су Српској све отели и наметнули мимо дејтонског Устава БиХ. Да, они се нису на то много обазирали, али многи политичари, новинари, правници, научници нису били лењи да упореде шта пише у споразуму, а како се примењује. Најугледнији представници академске заједнице САД, ангажовани као председнички саветници, попут Кисинџера, упозоравали су: „Ми можемо у Босни војно да победимо, али не можемо ништа да решимо”. И заиста, ни након 30 година нису ништа решили. Напротив! Али, док је постојала једина суперсила, сви су је беспоговорно следили и не једном десило се да разноразни западни изасланици, после званичног саопштавања нових притисака, претњи и уцена, приватно кажу: „Разумемо вас, све сте у праву, али моје је само да вам пренесем став наше владе...” Једино је Путинова Русија била доследна и Лавров је постојано понављао „Подржавамо Дејтонски споразум!”, што је подразумевало изворни, оригинални, оно што пише. Руски амбасадор је у знак протеста напустио ПИК, руски представник СБ УН годинама је презентовао контраизвештај Српске на извештај В. П., блокирао резолуцију о сребреничком геноциду. Русија шаље енергенте по ниским ценама, даје повољне кредите, финансијски помаже. Путин срдачно прима Додика, Руси Србе као својту, баш као Мале Русе.          
САД су, напротив, биле носилац овог процеса неоколонијалног малтретирања српског народа у континуитету Клинтон–Обама–Бајден. Предводиле су западну коалицију за санкције, изолацију, смењивање режима, за оружану интервенцију Српској и Србији, бомбардовање осиромашеним уранијумом. Пре „Милосрдног анђела” у СЦГ била је „Намерна сила” на српске положаје у Босни. И баш кад је колективни Запад наумио да отимањем чела власти и јавног власништва докрајчи Српску, Трампова администрација направила је спектакуларан заокрет. Није да је за Додика и Српску био неочекиван, али јесте дочекан у последњем тренутку. Ландау је приликом обележавања јубилеја Дејтона изнео нову политику према БиХ.          
У децембру прошле године казује: „Више се нећемо мешати и наметати своја решења, али спремни смо да сарађујемо само равноправно са све три стране у БиХ, и то на конкретним, рационалним и прагматичним решењима, а не на трансцедентним идејама”. Убрзо је позвао Жељку Цвијановић и послао Додику понуду САД: овај се повукао с функције и задржао неокрњену реалну моћ, а безмало сутрадан, онај је укинуо санкције вођству Српске. 
Многи се питају шта је наставак, шта је Додик још обећао, мада су и Ландау и он најавили да је то нови договор о БиХ. Председник СНСД-а чак је одмах рекао да ће иницирати разговор лидера три водеће странке три народа. А ево у четири дана четири изјаве које дају темпо.             
Лавров (14. 12): „Било какве измене Дејтонског споразума могу бити спроведене само на основу консензусних одлука које самостално доносе сви народи у БиХ у оквиру дијалога, уз узајамно поштовање, без спољног мешања и стриктно у складу с утврђеним уставним процедурама.” Човић (15. 12): „Овако више не може! Примиче се тренутак за отварање преговора о будућности БиХ. Лидери три конститутивна народа треба хитно да седну и потраже решења.” Цвијановићева (16. 12): „Од ЕУ не тражимо нити више очекујемо заштиту. СНСД више не може да троши време на поправљање непоправљивог.” Додик (17. 12): „Из САД је добијена стратегија која је шанса за БиХ. Ако не буде договора, БиХ неће постојати. Постојаће само оно што може да функционише, а то је Српска.” Функционишу и ФБиХ и БиХ, али никако.         
На неком „збору дервиша” Бакир је, наводно, рекао: „Важно је да се примиримо ове Трампове четири године, онда ћемо наставити...” Али нису га чула муслиманска браћа на плажи у Аустралији, неће ни они који се тек спремају, можда и у Бочињи и Маочи. И ето ти белаја. Можда и Бошњаци почну да славе Дан Дејтона. Постаће им јубилеј, а не, као до сада – комеморација.
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа