Заробљеници националне државе

„Србија уступила гас Сарајеву”, „чланови Владе Хрватске на прослави ’српског Божића’ у Загребу”, „Љубљана блокирала преговоре Хрватске с ЕУ”... Да ли ове три, насумце изабране, скорије вести, сведоче о променама у односима између некадашњих држава-чланица СФРЈ? Површан поглед утврдиће да се тешко може говорити о дубљим променама: уз „позитивне” примере (при чему се онај „божићни” већ усталио), појављује се и изразито негативан (а и тај представља само један од низа „инцидената” који се, у вези с међудржавном границом, периодично догађају између два најближа савезника у ратовима током деведесетих година прошлог века). Због чега се, дакле, односи између некадашњих делова јединствене државе, ни после двадесетак година, не могу нормализовати (као између Немачке и Француске, што се често наводи, али и између Југославије и Немачке, што би могао бити ближи пример). И то не само односи између у рату супротстављених страна – Србије и Хрватске нпр. – него и између савезника: Србије и Црне Горе, или Словеније и Хрватске?

Уз неизбежна упрошћавања, одговор на постављено питање доста је једноставан (што нимало не олакшава решавање практичних проблема, као што ће се видети). Пре свега, мора се направити разлика између ратова који произлазе из функционисања (националних) држава и оних који произлазе из њиховог конституисања. Држава почива на контроли ресурса – становништва и територије – које надзире путем апарата присиле и администрације и из којих убира порезе. Ради стицања или одржавања ресурса, државе су у међународној арени нужно у конкурентском односу, који повремено прераста у ратне сукобе. Један од циљева за формирање Европске уније (поред нужног проширивања политичких оквира ради задовољавања потреба настајућег транснационалног капитала) био је управо обуздавање потенцијала за сукобе који произлазе из самог начина функционисања националних држава.

Сасвим је друга ствар када је у питању стварање националне државе, јер оно садржи додатне чиниоце: не само снажну националну мобилизацију, која се постиже првенствено тако што се „други” проказује као „непријатељ” (реч је о механизму типичном за све ратове) него се двојство ми/они (као базична морална дихотомија – добро/зло итд.) уграђује као кључна легитимацијска димензија власти. Формирана на крилима националне мобилизације власт се представља као коначни заступник апсолутног добра, нације заштићене државом и због тога мора континуирано да одржава постојање спољашњег непријатеља. Унутрашња динамика националне легитимације појачава се спољашњом, јер се идентичан процес одвија у држави која је била доскорашњи ратни супарник, па се прекид ратних дејстава види као примирје, а не коначан мир.

На простору некадашње Југославије процес конституисања националних држава још није завршен (за Албанце, Бошњаке-Муслимане, Македонце, Србе), па је национална мобилизација неизбежан део легитимације власти („заштита територијалног интегритета” у Србији се, нпр., нужно јавља као мобилизацијски аргумент политичке елите) при чему се исто тако неизбежно појачава аналогном спољашњом („непријатељском”) мобилизацијом (Албанаца итд.). У Хрватској је, с друге стране, давањем привилегија ратним учесницима („бранитељима”) држава створила огромну интересну групацију, која трајно репродукује околности конституисања националне државеодржавајући „државотворну” легитимацију власти (чиме се истовремено репродукује статус другог као непријатеља).

Како се из тог круга може изаћи? На доступном простору могуће је тек набројати евентуалне чиниоце:

1. Проток времена: показало се да пуко временско удаљавање од ратова не смањује непријатељства, ако преостају чиниоци који су их рађали

2. Спољашњи притисак: „међународна заједница” може (силом) спречити избијање сукоба или их окончати, али не може довести до стварне обуставе непријатељстава (успоставља примирја, али не и мир)

3. Просвећена елита: може делати у корист пацификације сукоба (и постићи појединачне позитивне помаке), али ако њихови реални корени нису уклоњени (недовршен процес конституисања националних држава или опстанак услова који омогућавају националну мобилизацију), положај те елите није стабилан, па она и сама – да би се одупрла конкурентима који користе националну мобилизацију – мора да за истим средством барем повремено посеже

4. Међународне интеграције, пре свега чланство у ЕУ: Европска унија нема политичке механизме за контролу сукоба или обуздавање националистичке мобилизације (довољно је сетити се Хајдера у Аустрији или Качинских у Пољској), а њени индиректни – нпр. економски – механизми су „плитки” тако да би за миротворно делање била неопходна промена карактера саме Уније (њена чвршћа политичка интеграција).

Речју, према садашњем стању ствари, тешко је очекивати, у ближој будућности, значајније побољшавање односа између држава формираних на просторима некадашње СФРЈ.