Стипендирање писаца у Хрватској

Од нашег сталног дописника
Загреб, јануара – Ове године због познатих разлога које називамо економском кризом и у Хрватској је донет рестриктивни државни буџет, па ће и Министарство културе за своје програме имати десет одсто средстава мање него лани. За издаваштво у ширем смислу, Министарство ће ипак одвојити око 60 милиона куна (око 8,25 милиона евра), међу којима је и око 130.000 евра намењених за директно стипендирање писаца да доврше своја дела. О томе нас детаљно информише Чедомир Вишњић, руководилац Управе за књигу и књижнице Министарства културе РХ.

Од споменутих 60 милиона куна око 20-21 милион (2,9 милиона евра) иде директно библиотекама за откуп књига, што прати и занимљива законска одредба да исти износ који добију од државе треба да им осигура и локална власт. То, на жалост, често није тако – објашњава наш саговорник – јер у неким општинама би радије да им држава плаћа и запослене у библиотекама, а не само да им помаже у куповини књига.

Око десет милиона куна (око 1,4 милиона евра) додељује се као помоћ књижевним часописима и за књижевне манифестације (милион евра за часописе, а остало за манифестације), док се нешто преко милион евра додељује издавачима унапред као помоћ да објаве вредније наслове и домаће ауторе. Остатак од 2-3 милиона евра усмерава се у откуп књига, а одлуке о свему томе доносе одговарајућа именована повереништва унутар Министарства културе.

Око 127.000 евра (924.000 куна) ово Министарство ће ове године доделити у облику стипендија домаћим писцима, о чему нам Чедомир Вишњић каже:

– Према усвојеним правилима и расположивим средствима могу се доделити четири годишње, шест полугодишњих и петнаестак тромесечних стипендија у висини од једне просечне плате бруто месечно. То сада износи око 7.000 куна бруто (непуних 1.000 евра). Аутори су дужни да на конкурс доставе један арак текста и две рецензије унапред – једног књижевног критичара и једног издавача. Одлуку о додели стипендије доноси Повереништво за књигу, а онај ко је добије не може се поново пријавити следеће три године.

Овакво правило, међутим, није чврсто, па је тако на пример прошле године додељена само једна годишња стипендија, а за ову годину ниједна.

Оваква помоћ домаћим писцима у Хрватској спроводи се четири године, а просечно се годишње јавља око стотину заинтересованих. Пракса је показала да најбоље пролазе романописци, док су некако на маргини остали и тешко се пробијају преводиоци и антологичари. Стипендије се, иначе, додељују независно од тога да ли су аутори запослени или нису, иако – како наводи наш саговорник – постоји и нека врста тог социјалног аспекта који утиче на коначну одлуку. Другим речима, ако је неко „слободњак” у принципу се води рачуна да је њему таква помоћ потребнија него неком ко негде ради.

Када прође време одобреног стипендирања, аутор не мора доказивати да је његова књига објављена, али мора да достави готов рукопис чиме потврђује да је испунио своју обавезу. До сада није било проблема око тога, јер – како објашњава Вишњић – аутори често конкуришу са већ готовим или полуготовим делима, а из Министарства их једино обавезују да стипендирано дело не могу објавити док траје стипендирање.

На листу за стипендирање, иначе, ретко доспеју непознати аутори, иако има и тога; углавном су то људи за које се у књижевности већ зна. За ову годину није додељена ниједна годишња стипендија, већ шест полугодишњих и 32 тромесечне. Међу познатијим ауторима су Томислав Сабљак (полугодишња за роман „Потомак”), а међу тромесечним стипендијама Звонимир Мајдак („Повратак судбини”), Јулијана Матановић („Књига од жена, мушкараца, градова и одлазака”), Хрвоје Хитрец („Као сјена имена”), Вељко Барбијери („Јела старих барда”) и др.

-----------------------------------------------------------

Миро Гавран: Важна подршка писцима

Тромесечну стипендију за завршетак свог књижевног дела прошле године је добио и најизвођенији хрватски драмски писац Миро Гавран који, поводом ове теме, за „Политику” каже:

–У мањим земљама и у мањим језицима мали су тиражи књига, па књига тешко може постати комерцијално успешна роба. Зато су у таквим срединама стипендије за писце више него важна подршка и књижевницима и квалитетној књижевности. Чак и Немци, којих има готово деведесет милиона, већ деценијама дају стипендије писцима јер знају да је правој књижевности нужна помоћ да не нестане пред комерцијализацијом живота и уметности.