Дебељуце под ризиком

Свако пето дете школског узраста у Србији има вишак килограма. Према последњој анализи која је недавно објављена у аналитичкој студији „Здравље становника Србије од 1997 до 2007. године” у Србији је 18 одсто деце и младих од седам до 19 године умерено гојазно или гојазно. Доручак се прескаче, ужина је опет нешто брзо, „с ногу”, најчешће парче пице. Млеко деца пију недовољно, врло мали број деце има три оброка и две ужине, само су неки од упозорења која стижу из ове последње студије, коју су припремили стручњаци републичког Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”.

Професорка Силвија Сајић, ендокринолог на Дечјој универзитетској клиници у Тиршовој, каже да су ове бројке врло реалне и да их ваља озбиљно схватити из два разлога.

– Прво, код гојазне деце постоји већи ризик да у каснијем добу добију шећерну болест типа два, висок крвни притисак, поремећај масти у крви. Још важније, у нашим амбулантама све чешће прегледамо школарце, на пример десетогодишњаке с високим вредностима холестерола и триглицерида. Они често имају и ортопедске проблеме, значи равне табане, болове у кичми, поремећаје метаболизма, али и психолошке проблеме, јер им није лако међу вршњацима – каже професорка Сајић.

Наша саговорница позива родитеље да, када уоче вишак килограма и масне наслаге код детета, не одлажу посету лекару. Када је дете гојазно?

– Дете се сматра гојазним када има 20 одсто вишка килограма у односу на нормалну тежину, на пример седмогодишњи дечак треба да има око 23 килограма, а већ 30 килограма тежине значи да је гојазан. Коме је тешко да рачуна нека се мало забрине када дете носи одећу два или три конфекцијска броја већу од својих вршњака и када се већ визуелно примети гојазност – каже професорка Сајић.

Дечји лекар, примаријус др Милијана Симоновић, из београдског дома здравља „Палилула”, без оклевања каже да је, нажалост, проблем гојазности у градовима све већи, али као да се због тога нико не секира превише.

– Када родитељима у амбуланти скренем пажњу да дете има вишак килограма, већина ме гледа као најгорег непријатеља и касније ме заобилазе у широком кругу. Гојазно дете је будући болесник, али наш народ одбија да гојазност прихвати као болест. Већина гојазне деце потиче из породица у којима су и остали чланови са вишком килограма, јер дете стиче навике у породици. Неће двогодишње дете извадити само из фрижидера мајонез, кобасицу и шунку – сматра докторка Симоновић.

Важно је шта мајка и у којој количини износи на сто, као и да у исхрани буде реда, да дете седи за столом и обедује. Деца воле организован живот и ред, као што одрасли воле и организовану државу. „О исхрани деце често брину баке и деке па тако замолим родитеље да у амбуланту дођу са њима, јер не могу бабе да нуткају децу свим и свачим, а саме да воде рачуна о томе шта једу због дијабетеса или високог притиска”, наводи наша саговорница.

Она, међутим, признаје да је проблем школске деце израженији, јер су школе које деци организују ужину малобројне. Докторка Симоновић подсећа да деца не носе као некада ужину у школу и зато што се родитељ није сетио да је спреми свом детету, али и јер је дете из неког разлога срамота да једе сендвич.

Министарство здравља и Републички завод за здравствено осигурање су, ипак, препознавши све већи проблем гојазне деце у Србији, учинили корак хвале вредан. У Институт за рехабилитацију „Чигота” од августа се о трошку државе, односно фонда осигурања остварује програм рехабилитације гојазности код деце узраста од 12 до 18 година. На Златибору деца у посебним креативним радионицама уче шта је здрава исхрана, имају програме физичке активности, као и прилагођену исхрану.

Заинтересовани родитељи треба да се обрате изабраном педијатру, који даје предлог, а упут се, уколико су испуњени услови, добија од лекарске комисије у матичној филијали Завода за здравствено осигурање.

-----------------------------------------------------------

Компјутери уместо физичке активности

Број гојазне деце расте, закључују лекари и зато што се деца све мање баве спортом или играју напољу, већ се друже преко Фејсбука, док су спортски терени празни. Неприметно и наши клинци су постали жртве процеса који је у Америци, међу лекарима, добио назив „нинтендоизација”, јер деца све више времена проводе пред телевизором или компјутером, уз грицкалице, занемарујући спорт и физичку активност.