Нада да ће трансплантација донети бољи живот

Маријана Аксић, Удружење „Донорство је херојство”

Кад се вратиш са неке егзотичне дестинације, обично кренеш да планираш наредну. Мени су тада, 2018, кренуле назнаке повишеног крвног притиска, након прележане короне трансформисане у конкретне проблеме нефролошке природе. И ништа од планова.

Била сам јога тренер. Пре тога била сам и тренер зумбе. Волим своју прошлост, са 43 године ту има свега... И студентског дома и Америке, излазака, новинарства, селидби… Сада нема ничега.

Оно са чиме живим ових неколико година је нека „сатурновска” лекција, обрачун са пропуштеним, нешто фатално. Дијабетес тип 1 и ја живимо руку подруку већ 22 године. Ко би рекао, али отворио ми је врата једног новог света, света здравља, истовремено ме гурајући и у сопствене амбисе и додајући ми нове дијагнозе. Као новопечени нефролошки пацијент 2020. године одржавала сам то стање без дијализе и конкретне терапије, јер они код нас још увек нису одобрени и јако су скупи. Знала сам да клизим ка дијализи и та спознаја ме је гушила и дању и у сновима. Страх.

Расветлила бих ментално стање пацијената са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом, јер наше болничке приче су толико сличне. Определићемо се за перитонеумску или хемодијализу и целог живота нам следују терапије, анализе, медикаменти, али ко ће да негује наша емотивна тела, суптилна тела? Ко ће да нас приближи нама, новој реалности? Породица, пријатељи? Они су збуњенији од нас... Нико неће рећи – потражите стручну помоћ.

То ће доћи углавном кроз време, кад исплачете све сузе, кад се рашчисти и круг лажних пријатеља око вас.

Ја сам лично постала тиша, умањена, нисам се разметала својим стањем, искористила сам максимално предност перитонеумске дијализе коју радим код куће. Хемодијализа захтева одлазак у дијализни центар, два до три пута недељно, да тамо останете сваки пут бар пет сати. Ја сам одабрала мени пријемчивији начин са мало више комфора, где ћу имати више слободе и могућности за путовањима. Заправо сам се сакрила. Била сам „ја” само тамо где морам да будем, где нема скривања. Желела сам да избегнем сажаљиве погледе и непотребне празне утешне речи.

На своју велику радост успела сам да призовем ону себе која је као новинарка много истраживала свеобухватну сферу исцељења и технике развоја – јогу, молитве, будизам као цео универзум, природне законе, породични распоред, флоритерапију, масаже. Све је то оно што ме је враћало са стазе страха ка храбрости и љубави.

Јога је много више од растезања у перецу. Њу чини систем техника дисања, вежби или асана и медитације. Она је њихова унија и јединство. Кроз посвећеност и индивидуално прилагођавање она уводи у свесност, истину, живот у тренутку, захвалност пре свега и стрпљење са највећим с.

Не занемарите покрет, обичан покрет кроз обичан плес, без одређених корака, кореографије и правила, онако како би ваше срце заплесало, некада једва чујно, некада из све снаге. И кад чујете само ту вашу музику, то је најважније – плес у складу са вашим ритмом је велика победа.

Што год да ваше биће чини да мрда, не мора да скаче, радите. Да ли је то уметност, разговор са блиском особом, разговор са стручном особом или тишина, само напред.

Једна светла тачка, а сада светла „буктиња” од 13 килограма је мој сестрић који ми је као двомесечна беба долазио под прозор клинике и који је теткин најјачи еликсир. Окружите се енергијом деце, играјте се са њима, певајте и уздигнуће вашу вибрацију, гарантујем не само својим примером.

Већина нас полаже највећу наду у трансплантацију. Она за мене значи нову мене, нову трансформисану мене. Повезивањем са Удружењем пацијената „Донорство је херојство”, наставила сам да продубљујем интересовање о самој процедури трансплантације, и код нас и у иностранству, конкретно у Белорусији. Чланство чине и већ трансплантирани пацијенти, па су њихова искуства и савети од велике важности за нас које тек чека та операција живота.

А зашто смо толико усмерени на Белорусију? У нашој земљи је могуће добити орган једино од најближих сродника. Брат од ујака, стриц, сестра од тетке могу бити донори, али у иностранству и најчешће се те операције изводе у Турској. Кадаверична трансплантација се највише суочава са проблемом преминули једнако донор? Да ли је воља преминулог да донира органе или не, одлука је најближих сродника. Ако постоји макар један који у то изражава сумњу, изгубљена је прилика да се трансплантира можда и осам органа. Дакле, треба променити закон, радити на промоцији донорства, ширењу свести људи, опредељивањем за живота за донирањем, евидентирање мождане смрти на време, системска промена, на нивоу државе али и сваког појединца. Похвалила бих рад Удружења „Донорство је херојство”, које има једну револуционарну улогу у нашој земљи и баш је један стамени светионик за све нас.

С обзиром на то да је вероватноћа трансплантирања у Србији мала, определила сам се за Белорусију и скупљање новца преко фондације. Тешко је преломити и скупљати новац преко фондације. Тешко је сломити достојанство. Али још теже је живети са дијализом, без избора, кад знаш да ти она помаже, али и одузима снагу, ослабљује много виталних система твог бића.

Минск је водећи град по броју и успешности трансплантација, али су недавно увели рестрикције за одређене категорије пацијената, где спадам и ја, самим тим што сам пацијент који болује од дијабетеса типа 1 дуже од пет година. Мој следећи избор је Брест. У обе клинике тренутно обрађују моју документацију. Листе чекања су дуге.

Видим себе као неког главног лика у игрици. Савлађујем препреке, некад иде лакше, некад теже, бирам оружје и савезнике. Возим се на крилима вере и људске доброте. Захваљујем породици, пријатељима, сестрама и лекарима Дневне болнице нефрологије УКЦС и здравственим радницима у кладовском дијализном центру. Грлим све оне „случајне” анђеле који слете ни од куда на моје раме. Верујем да је могуће и изводљиво и ниједног момента не доводим у питање цео процес у који сам ушла. Можда смо сви ми нову шансу добили да бисмо после били гласници љубави. Не знам где ће други, али ја ћу се опорављати на тиркизним водама Малдива.