Нова Трампова слика света

Пре двадесетак дана Трампова администрација објавила је своју дуго очекивану Стратегију националне безбедности. Од тада су се детаљи тог документа постепено филтрирали у јавну свест – и у расправу о стратегији спољне политике америчког „Белтвеја”. Ова стратегија представља радикално преиспитивање америчке спољне политике и наговештај великих промена које долазе. 
Нови фокус и приступ Латинској Америци. Последњих месец дана кампања Трампове администрације против режима Николаса Мадура у Венецуели привукла је међународну пажњу, али и критике. Нова стратегија јасно даје до знања да ово није одступање и није случајност, те приказује „Трампом обојену” Монроову доктрину, која подразумева враћање комплетне превласти и утицаја САД на западној хемисфери. Идеја фундаментално има одбрамбени карактер с обзиром на то да САД желе да се заштите од неконтролисаних миграција, али и утицаја Кине и Русије кад је реч о економским и војним интересима и капацитетима који могу директно да угрозе Америку. Ово представља огромну промену у односу на администрације које су водиле демократе, чија је званична политика била да је ера Монроове доктрине завршена. Трамп и његова администрација управо ће на темељима Монороове доктрине да буду ангажовани са својим регионалним савезницима од којих очекују помоћ и подршку кад је реч о контроли миграција, спречавању кријумчарења наркотика и обезбеђењу граница уз снажнији печат америчког економског утицаја у том региону. 
Другачији приступ Азији. Актуелна Трампова администрација потпуно је променила и свој приступ Азији у односу на први мандат, кад је заговарала идеју „суперпозиционирања великих сила” с Кином у низу политичких, војних и економских области – и стварање великих савеза у служби тог циља. 
Нова Стратегија националне безбедности ослања се на економски потенцијал региона, наглашавајући планове за „ребаланс” економских односа с Кином и за „побољшање комерцијалних (и других) веза с регионалним силама попут Индије. Такође, износи планове за изградњу војске способне да одбије агресију било где у „Првом острвском ланцу” (лук од Јапана до Тајвана и Филипина), али само уз повећану поделу терета од стране регионалних држава. Ова формулација говори да би Америка хипотетички прихватила да Кина има своју сферу утицаја уколико она није превише експанзивна и не угрожава виталне америчке интересе у том делу света. 
О Европи. Можда најупечатљивији део нове стратегије јесте приказ Европе као континента у терминалном паду. Приказује апокалиптичну слику просперитета и кохезије коју поткопавају транснационалне организације, неограничене миграције и културни суноврат. Такве су критике заиста прикладне; Европа има стварне и озбиљне проблеме с екстремизмом и асимилацијом, те неконтролисаном бирократијом која је континент оставила превише регулисаним и недовољно брањеним. 
Кад је реч о руском рату против Украјине, Стратегија националне безбедности наглашава потребу за хитним прекидом непријатељстава и ратних дејстава не кријући да желе да одвоје мир од правде у корист „стратешке стабилности”. Наравно да овај приступ није наишао на добродошлицу на нивоу ЕУ, али чини се да амерички приступ решењу овог проблема нема алтернативе и да ће свака ескалација рата неминовно имати негативан утицај на геополитичку и економску позицију и утицај Европе. Такође, стратегија отвара питање реструктуирања НАТО-а и његове будућности, ефикаснијег и ефективнијег деловања. Резултирајући оквир стратегије сугерише да Европа једноставно не може бити прави партнер Америци – нешто што ће људи који НАТО сматрају темељем глобалне безбедности несумњиво сматрати алармантним. 
Очигледно је да стратегија дефинише да ће Америка много више бити фокусирана на идеолошке и природне партнере на билатералном нивоу, као што су Мађарска, Италија, Пољска и Аустрија. Стратегија на озбиљан начин третира „културну обнову” Америке и америчких вредности, што жели у идеолошком смислу да примени на европском континенту, за који се каже да је у „слободном политичком и економском паду” услед илегалних миграција, промене културолошке слике континента и недовољних капацитета у области економије, безбедности и енергетике. Интересантно је да се помињу само ове четири земље као кључни савезници, а да се не помињу Чешка и Словачка, чији лидери и партије на власти спроводе суверенистичку политику, али у бити нису конзервативне провинијенције. 
Нова визија за Блиски исток. Трампова администрација очигледно жели трајни мир и дугорочну стабилност на Блиском истоку, где ће бити много више економски ангажована него на политичком плану. Према америчком плану, Блиски исток ће све више постајати извор и одредиште међународних улагања, вештачке интелигенције, одбрамбених технологија, чисте енергије”, који свакако искључује Иран, али укључује све друге и свакако ће наставити с мотивисањем блискоисточних земаља да нормализују односе с Државом Израел кроз потписивање и имплементацију Аврамових споразума. 
Кључна геополитичка питања и стратешки спољнополитички правац Трампове администрације и у самој стратегији прате питање економске безбедности и раста и управљање енергетским капацитетима и контрола над критичним сировинама и ретким металима, који су неопходни како за оснаживање америчког утицаја на домаћем тако и на глобалном плану. Америка ће још снажније спроводити своју доктрину „Безбедност за енергенте” и посебно кад је реч о томе рачуна на повратак свог утицаја на афричком континенту. 
Кад је реч о Србији, пажљива анализа стратегије показује да она има добре могућности да постане један од стратешких савезника Америке у региону. Самостално вођење политике, политички конзервативизам и снажан економски модел наше земље, чији је идеолог председник Вучић, веома су слични америчком виђењу савременог света и вредности на којима ће се темељити будућа партнерства која Америка буде правила. Инвестиције, енергетика, критичне сировине и војна сарадња јесу карте које Србија има у свом геополитичком портфолију, а које у партнерству с Америком могу да се претворе у дугорочну стабилност, мир и благостање наших грађана. Наредне три године су кључне, сигуран сам да ћемо искористи шансу у корист нашег народа, националне безбедности, енергетске безбедности и сигурног и стабилног раста.

*Председник Конгреса 
српско-америчког пријатељства

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа