Арктик постаје нови меридијан светске моћи

Про­стор ко­ји за­у­зи­ма го­то­во шест од­сто по­вр­ши­не пла­не­те, окру­жен оба­ла­ма Ру­си­је, Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва, Ка­на­де и скан­ди­нав­ских зе­ма­ља, де­це­ни­ја­ма је био сим­бол ти­ши­не, ле­да и екс­трем­них усло­ва. Да­нас је, ме­ђу­тим, упра­во тај ре­ги­он по­стао јед­на од кључ­них та­ча­ка гло­бал­не пре­ра­спо­де­ле мо­ћи. Кли­мат­ске про­ме­не, тех­но­ло­шки на­пре­дак и енер­гет­ска по­тра­га пре­тво­ри­ли су Арк­тик у про­стор у ко­јем се укр­шта­ју ин­те­ре­си ве­ли­ких си­ла, ре­сур­са, тр­го­ви­не и без­бед­но­сти. За­то из­ја­ве из Мо­скве о Арк­ти­ку ви­ше ни­су ре­ги­о­нал­не по­ру­ке – оне су сиг­нал ду­бљег гло­бал­ног пре­у­ре­ђе­ња.

Шеф ру­ске ди­пло­ма­ти­је Сер­геј Ла­вров не­дав­но је по­ру­чио да Ру­си­ја не са­мо да чу­ва по­сто­је­ће арк­тич­ке ме­ха­ни­зме већ и ак­тив­но под­сти­че са­рад­њу са ван­ре­ги­о­нал­ним зе­мља­ма „ко­је су за­ин­те­ре­со­ва­не за од­го­вор­ну и рав­но­прав­ну ин­тер­ак­ци­ју у ви­со­ким ге­о­граф­ским ши­ри­на­ма”, при че­му је по­себ­но ис­та­као Ки­ну и Ин­ди­ју. Та по­ру­ка ја­сно по­ка­зу­је да Мо­сква Арк­тик не ви­ди као за­тво­ре­ни про­стор, већ као плат­фор­му кон­тро­ли­са­не са­рад­ње – под соп­стве­ним усло­ви­ма.

И Вла­ди­мир Пу­тин је ви­ше пу­та не­дво­сми­сле­но де­фи­ни­сао зна­чај овог ре­ги­о­на. „Арк­тик је зо­на на­ших ви­тал­них на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са. Та­мо се од­лу­чу­је бу­дућ­ност Ру­си­је у 21. ве­ку”, по­ру­чио је ру­ски пред­сед­ник, на­гла­ша­ва­ју­ћи да раз­вој Арк­ти­ка мо­ра би­ти ми­ран, али да Ру­си­ја не­ће до­зво­ли­ти угро­жа­ва­ње сво­је без­бед­но­сти и свог су­ве­ре­ни­те­та. За Мо­скву Арк­тик ни­је екс­пан­зи­ја – он је на­ста­вак др­жа­ве, ње­не еко­но­ми­је и без­бед­но­сне ар­хи­тек­ту­ре.

Зна­чај Арк­ти­ка ле­жи у ком­би­на­ци­ји ре­сур­са и са­о­бра­ћај­них ру­та. Про­це­не го­во­ре о огром­ним ре­зер­ва­ма наф­те и га­са, као и рет­ким ми­не­ра­ли­ма кључ­ним за енер­гет­ску тран­зи­ци­ју и ви­со­ко­тех­но­ло­шку ин­ду­стри­ју. Исто­вре­ме­но, то­пље­ње ле­да отва­ра Се­вер­ни мор­ски пут, ко­ји зна­чај­но скра­ћу­је пло­вид­бу из­ме­ђу Евро­пе и Ази­је. Кон­тро­ла над тим прав­цем под­ра­зу­ме­ва и ути­цај над бу­ду­ћим то­ко­ви­ма свет­ске тр­го­ви­не.

Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве на Арк­тик гле­да­ју знат­но дру­га­чи­је. У зва­нич­ној стра­те­ги­ји Пен­та­го­на на­во­ди се да је арк­тич­ки ре­ги­он „по­тен­ци­јал­на аре­на стра­те­шке кон­ку­рен­ци­је са Ру­си­јом и Ки­ном”. Ва­шинг­тон ин­си­сти­ра на „сло­бо­ди пло­вид­бе”, ја­ча вој­но при­су­ство на Аља­сци и све че­шће го­во­ри о Арк­ти­ку као о де­лу ши­рег без­бед­но­сног фрон­та. За САД Арк­тик ви­ше ни­је зо­на ни­ских тен­зи­ја, већ про­стор ко­ји мо­ра би­ти „обез­бе­ђен”.

У ре­ал­ној рас­по­де­ли мо­ћи од­но­си су ја­сни: Ру­си­ја до­ми­ни­ра Арк­ти­ком, има нај­ве­ћу фло­ту ле­до­ло­ма­ца на све­ту, укљу­чу­ју­ћи и ну­кле­ар­не, раз­ви­је­ну ин­фра­струк­ту­ру и трај­но ци­вил­но и вој­но при­су­ство; САД у том сег­мен­ту за­о­ста­ју, док оста­ле арк­тич­ке зе­мље има­ју огра­ни­че­ни ути­цај. Упра­во за­то се Арк­тик про­фи­ли­ше као про­стор где се су­да­ра­ју кон­цеп­ти, а не са­мо ин­те­ре­си.

За­то се упра­во на Арк­ти­ку нај­ја­сни­је ви­ди су­дар два кон­цеп­та: ру­ског, ко­ји ин­си­сти­ра на су­ве­ре­ни­те­ту и кон­тро­ли­са­ној са­рад­њи, и аме­рич­ког, ко­ји ре­ги­он по­сма­тра као део гло­бал­не стра­те­гиј­ске кон­ку­рен­ци­је. У том окви­ру Арк­тик по­ста­је не са­мо про­стор ре­сур­са и плов­них пу­те­ва већ и тест бу­ду­ћег свет­ског по­рет­ка.

У овом кон­цеп­ту ни­је за­не­мар­љи­ва ни уло­га Ки­не, иако не­ма ди­рек­тан из­лаз на Арк­тик. Пе­кинг арк­тич­ки ре­ги­он укљу­чу­је у кон­цепт По­лар­ног пу­та сви­ле, ин­ве­сти­ра у ис­тра­жи­ва­ња, ин­фра­струк­ту­ру и ло­ги­сти­ку, пре све­га у са­рад­њи са Ру­си­јом. Арк­тик за Ки­ну ни­је вој­ни про­стор, већ ду­го­роч­на еко­ном­ска и стра­те­шка ин­ве­сти­ци­ја.

Европ­ска уни­ја Арк­тик до­жи­вља­ва дво­ја­ко: као еко­ло­шки иза­зов и као ге­о­по­ли­тич­ко пи­та­ње. Иако је сна­жно при­сут­на у кли­мат­ском и нор­ма­тив­ном дис­кур­су, уни­ја не­ма је­дин­стве­ну арк­тич­ку по­ли­ти­ку, ни ин­стру­мен­те мо­ћи упо­ре­ди­ве са Ру­си­јом или САД. Пре­ки­ну­те ли­ни­је са­рад­ње са Мо­сквом до­дат­но су су­зи­ле њен ути­цај, оста­вља­ју­ћи је че­сто на мар­ги­ни кључ­них од­лу­ка.

За НА­ТО Арк­тик све ви­ше по­ста­је про­ду­же­так се­вер­ног без­бед­но­сног по­ја­са. Ула­зак Фин­ске и Швед­ске у али­јан­су про­ме­нио је стра­те­шку ге­о­гра­фи­ју ре­ги­о­на, што Мо­сква ту­ма­чи као по­ме­ра­ње ли­ни­ја кон­фрон­та­ци­је ка соп­стве­ним ви­тал­ним про­сто­ри­ма.

Арк­тик по­ста­је огле­да­ло на­стан­ка но­вог свет­ског по­рет­ка. Ру­си­ја га ви­ди као про­ду­же­так соп­стве­не др­жа­ве и су­ве­ре­ни­те­та, Ки­на као ду­го­роч­ни ко­ри­дор бу­дућ­но­сти, САД и НА­ТО као без­бед­но­сни фронт, ЕУ као тест соп­стве­не ре­ле­вант­но­сти, а зе­мље по­пут Ср­би­је као ин­ди­ка­тор ду­бин­ских про­ме­на гло­бал­не рав­но­те­же.

Арк­тик ви­ше ни­је пе­ри­фе­ри­ја свет­ске по­ли­ти­ке – он је ње­на ла­бо­ра­то­ри­ја, ме­сто где се, ти­хо али од­луч­но, об­ли­ку­ју пра­ви­ла гло­бал­не игре 21. ве­ка. Лед на се­ве­ру се то­пи – али ге­о­по­ли­тич­ка хлад­но­ћа тек по­чи­ње.