Нема празника за чобанина професионалца

Иланџа – Да ли неко зна некога ко би радио као пастир за говеда у Јарковцу. Стадо је од 30 крава са теладима, пише још од прошле године на папиру окаченом на дрво у центру Иланџе у алибунарском атару. Актуелно, с обзиром на повод којим смо у јужнобанатском селу код професионалног чобанина Слободана Деже. По договору срећемо се на улазу у насеље и продужавамо на терен – прилично удаљени пашњак, па питамо како он сваки дан стиже на своје радно место.

„Бар мени је лакше, јер овце хоће на све стране, краве лакше контролишем, а ту су и керови, пулини, и они ми одраде пола посла. Ја само подвикнем по који пут. Иначе кренем, не превише рано, око седам сати и скупим стадо од 60 грла, јер у селу их за више нема. Ту сам сад до једно пола четири поподне, јер ми треба још бар сат да их вратим”, прича овај млади момак, који се тако влада и у дане празника. Јер, стока мора да једе стално. Бар му временске прилике иду наруку. 

Слободан има 26 година, плату од 55.000 динара и два оброка дневно. Не звучи лоше, једино што му је радно место на отвореном. Не може се баш рећи „под ведрим небом”, јер је много пута покисао и прозебао. У пролеће и јесен шиба банатска кошава, зими гризе мраз, а лети је додаје и најгоре, јер упече звезда, па немаш куд да се склониш. Његово радно место се зове – чобанин и све је ређа „врста” у јужном Банату.

„Ја се не жалим. Имам свој динар. Газде ми дају суву храну коју распоредим на доручак и ручак, али нема стажа, нема здравственог, мада ми сада и не треба, млад сам. Чобањење је породични посао. Мој ћале двадесет година исто, ено га тамо преко пута, на другом пашњаку с овцама. Још ради, а тако сам и ја почео, што сам видео од њега. Једино што чувамо туђу стоку. Своје имамо три краве и неколико оваца за млеко и сир, за нас. Ми смо сиротиња, каквих газда има у селу”, објашњава Слободан и додаје да је и у Иланџи све мање грла, а некада је ово село било најјаче у крају, што оваца, што крава. 

„У неким селима у околини, прича се, за чобањење се нуди пет евра по грлу, уз обезбеђен смештај и храну, а да се евро више добија ако се стадо чува на сопственој земљи. Зато мало ко млађи хоће то да ради, а и многе је срамота да буду чобани. Ја неке школе немам, а и колико видим, прошао много боље”, прича Слободан.

Некада је било људи којима је чобањење било занимање, причају овдашњи домаћини, што би се рекло – било је професионалаца. Данас се такви могу набројати на прсте једне руке, али је новина да се потакнути причама о великим платама појављују свакојаки кандидати.

„Обичног чобанина је лако наћи, а правог веома тешко. Не може то да се ради тек тако, а сваки нешто хоће да ’загонета’. Тражи веће паре, више услова за себе и уместо да ја решавам проблем ко ће да ми чува стоку, имам бригу више. Он брине о стоци, а ја о њему. Мораш добро да га храниш, па цигаре, пиће, јер они су око стоке цео дан. Њима увек мало, нама много”, прича нам Јанош Шош.

Послодавци млађе генерације маме кандидате на разне начине. Кажу, није то тако тежак посао како се прича, већ леп и поштен, па и здрав. Нема стреса, у природи си и на чистом ваздуху, уз домаћу храну, па и слободне дане.

Слободан Деже пак сведочи другачије.

„Ја слободног дана немам. Терам стоку и до јачих минуса и првих снегова, а и за празнике, јер стока мора да једе сваки дан”, добацује на растанку Слободан, који од „наоружања” има штап и верне пулине.

Не пориче, природа јесте лепа, посао није стресан на банатској „тепсији”, али додаје – уме да буде досадан.