Долазак велике свечаности

У априлу 2022. године отворена је нова галерија „Вилине воде”, најављујући један од најрепрезентативнијих излагачких простора у Београду. Крај ове јесени обележен је изложбом слика Александра Рафајловића, а њен индикативан наслов, врста објаве „Београд ово није видео!” највећим делом и буквално одговара наслову. Рафајловић је пету деценију активан на уметничкој сцени, а идентитет његове личности, мапиран у разуђеној стваралачкој генези, манифестује се наглашеном потребом за освајањем слободе. Формирао се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година минулог столећа, у време повратка слици и естетици апстрактног сликарства, а ова изложба на Вилиним водама управо фокусира тај период, зрела сликарска остварења из првих 17 година Рафајловићевог стваралаштва.

„Осећао сам да долази време у којем ће се индивидуалност одвојити од уметничких праваца и омогућити већу независност од оне коју вам нуде правила и оквири неког покрета”, говорио је овај аутор. Свакако, сликар је изградио свој ауторски став на том искреном убеђењу, испуњавајући стваралачку праксу освајањем нових избора, мења поље деловања, а сликарску палету заменио је фото-апаратом који је за њега само продужена рука сликара.

Није данас грубо рећи да Рафајловић живи своју уметност, а та златна нит уметник/дело видљива је у рецепцији његовог опуса. И у новим концепцијама живело је персонално искуство и изазовно питање како између креативног рада и животних могућности остварити комуникацију и постићи меру могућег и балансираног стања тог суживота. Овај уметник сматрао је да ризик води у слободу, а тај став је парадигма сваког његовог новог пројекта, јединствене одлуке да новим акцијама погледаш у себе. За аутобиографску изложбу „Сликао сам Аиртона Сену” на одређени начин демистификовао свој рад уличног сликара у име слободе врхунског стваралаштва. Овај став осваја димензијом искрености, личне храбрости и поштења, а ова изложба је награђена 2003. „Политикином” наградом. Познат је и као хроничар раскошног породичног стабла бококоторске сликарско-дуборезачке школе у чијој лози је и овај сликар, 12. потомак. Монашко стрпљење.
Тако је и јединствена Рафајловићева одлука да се посвети трагању за својим сликама расутим по другим земљама и градовима екс-Југославије и Европе (Париз, Ријека, Титоград, Дубровник, Лисабон, Загреб…), а та ситуација и период (1983–2000) поклапају се са политичким превирањима и ратовима у још увек заједничкој држави. И номадски живот типичан за тај сликарев животни период у Европи када промене нису остављале довољно простора за бригу и селидбе слика.

У контексту Рафајловићеве рецентне продукције, тај стваралачки период је значајан и логична је жеља да у постојећи меморијски код професије унесе одсутне слике, од којих неке нису ни излагане. Како је уметник своју истраживачку врлину посветио детектовању десетина „заборављених” радова и како их је довезао у Србију, то је за одељак веровали или не.

Сам успех овог креативног подухвата је фантастичан јер је у поетском дискурсу радова сачуван аутентични сликарски говор; ритам и енергија геста, бојене пасаже плавих, црвених и окерних следе драмски набоји умножених црних потеза. Структура поставке је пажљиво вођена, а више десeтина слика великих формата (по 5–6 метара квадратних) прате визуелне јединице радова мањих димензија које постојаним сликарским вредностима тонирају визуелну симфонију читаве изложбе.

На поставци су изложени панои са називима радова са самосталних изложби из 1983, 1984… који својим хармонизованим насловима Забран/Речни часовник/Лов/Чувар светла асоцирају на хаику поезију. Није једноставно одабрати амблематску слику на поставци „Београд ово није видео!”, али делимо мишљење да је својом временском сондом то слика „Тајна вечера” из 1991, излагана на Бијеналу младих у Ријеци. „Долазак велике свечаности” је име слике излагане 1983. године на магистарској изложби Александра Рафајловића. Стваралачки континуитет је остварен. Сликарева изложба у Галерији „Вилине воде” представља велику свечаност, посебно значајну у свом уметничком и културном контексту упркос данашњој дистопијској Србији.