Бујица суперлатива за „симбол Француске”

Знало се да ће тако бити кад умре Брижит Бардо. И тако је и било – целокупна светска штампа претворила се у, како то „Фигаро” описује, „платинасту плавушу” која је била симбол Француске. Електронски медији су их пратили у стопу, поготово у Француској чија телевизија је цео дан у недељу, на дан њене смрти, вртела разговоре о глумици која је променила Француску и неуморној активисткињи за права животиња, исечке из њених филмова и интервјуа, што нас је подсетило на то колико је заиста била лепа када је била млада.

Од британског „Гардијана” до италијанске „Републике”, од Би-Би-Сија до Си-Ен-Ена – само бујица суперлатива: „легенда века”, „мит”, „револуција”, „оличење модерности”, „апсолутна француска икона”, „симбол Француске која се мења”, „бунтовна дива”...

У свом уводнику, новинар „Гардијана” хвали „најсензационалнији француски извоз” и констатује: „Педесетих година, пре сексуалне револуције, пре новог таласа, пре феминизма, била је Бардо. Она је била секс, младост и пре свега, модерност.” За Би-Би-Си она је „плавуша која је револуционисала кинематографију педесетих”, „француски коктел мачјег шарма и континенталне сензуалности”.

„Холивуд рипортер” истиче њену запањујућу лепоту и дугу, разбарушену косу, као и чињеницу да је била „једна од првих звезда која се појавила без шминке”, док је „Република” описује као „икону која је изабрала слободу до самог краја”.

Те суперлативе, међутим, нису следили и испразни хвалоспеви. Шпански „Паис” ју је назвао „контроверзном активисткињом”: „На свој начин, није ништа крила. Ни своје боре, ни своју све радикалнију природу, ни своја идеолошка уверења, на која је алудирала грубим еуфемизмима.” Би-Би-Си је приметио да је „њен углед био нарушен када је изговарала хомофобне увреде и неколико пута је осуђивана због подстицања расне мржње”. Ови политички ставови „довели су је до тога да последње године проведе у полуповучености, борећи се против оптужби за расизам на суду”.

„Њујорк тајмс” је објавио директан наслов – „Од сексепилности до крајње деснице”. „Бардо није била фигура консензуса. Могло би се чак рећи да је била једна од првих проблематичних звезда модерног доба”, каже се у овом америчком дневнику и додаје: „Штавише, није јој било потребно да је неко укине: на неки начин, она је то сама учинила, напустивши филмску индустрију 1973. године.”

Немачки „Франкфуртер алгемајне цајтунг” одлучио је да „заборави, чак и ако је то можда тешко, политичку Бардо из последњих година и присетио се оне Брижит коју су сви волели, која је глумила уз немачке колеге Курда Јиргенса и Фрица Ланга и једно време била удата за Гинтера Сакса.

Италијанска новинска агенција Анса је слично реаговала, подсећајући на „француски национални мит, једини данас способан да помири све завађене душе нације”.

Брижит Бардо, позната и по иницијалима ББ, преминула је у 92. години (24. септембра напунила је 91). Сви су, додуше, били спремни на ту вест, јер је у последње време у два наврата била у болници. Било је јасно да њени здравствени проблеми које је већ имала одраније кулминирају.

Рођена је у Паризу у имућној породици, али су јој родитељи били веома строги, због чега се претворила у бунтовницу. Већ са 15 година почела је да позира као модел, што јој је отворило пут у свет филма.

Постала је глобална звезда захваљујући филму Рожеа Вадима „И Бог створи жену”, снимљеном у Сен Тропеу 1956. године који је направио револуцију у кинематографији и шокирао конзервативну публику, док ју је Симон де Бовоар величала као „икону апсолутне слободе”. Током каријере играла је у 47 филмова међу којима су „Парада љубави” (1957), „Кармен” (1959), Вива Мариа!” (1965)... Такође је снимила и десетине плоча са Сержом Гензбуром и Сашом Дистелом.

Удавала се четири пута, љубавнике помињати нећемо јер то је ипак њена ствар мада их она није крила, напротив! У другом браку са Жаком Шаријеом добила је сина Николаса, свет се често наслађивао тиме што је с њим имала лош однос, а последњи пут се удала 1992. године за Бернара Д’Ормалеа, пословног човека и тада саветника Жан-Марија ле Пена.

Филмску каријеру је завршила 1973. године, пре него што је напунила 40 година, како како би се посветила заштити животиња, а 1986. основала је сопствену фондацију која је 1992. призната као организација од јавног интереса.

До последњих година живота наставила је да брине о животињама које је често спасавала од сигурне смрти. То је почело са бројним псима и мачкама који су живели са њом у њеној резиденцији у Сен Тропеу, а касније и са онима на њеној фарми, која је била дом за око педесет понија, магараца, свиња, коза и других животиња.

Често је говорила о снази коју јој је дала љубав према животињама.

„ Нисам део људске врсте. Не желим да будем. Осећам се другачије, готово абнормално. Докле год се животиње сматрају инфериорном врстом, ја нећу бити део ове дрске и крвожедне расе која се зове људска врста” , поновила је у својој последњој књизи.

Желела је да редефинише значење своје борбе и да стално подсећа људе на место које мора бити враћено животињама.

У књизи „Сузе борбе” забележила је и ово: „Да ми је једног дана неко понудио пакт, рекавши на пример: ’Брижит Бардо, дај свој живот и никада више нећемо убијати коње да бисмо их јели, или више нећемо ловити дивље животиње’, клекнула бих, чекајући своје погубљење, без икаквих проблема.” 

Њена прва борба за животиње датира из 1962. године. Залагала се за употребу хуманог уређаја за омамљивање у кланицама. Постала је вегетаријанка. Примљена је у Јелисејској палати и успела је да добије захтев за омамљивање пре клања. Године 1977, на позив Пола Вотсона, оснивача Друштва за заштиту животиња „Морски пастир” и суоснивача Гринписа, отпутовала је на поларне ледене делове Канаде како би осудила организовано клање беба фока због њиховог крзна, а слике на којима позира са бебама фока обишле су свет.

Свега тога се присећа цео свет, а поготово Французи који се окупљају и одају јој пошту, док се на друштвеним мрежама и порталима смењују приче и детаљи из њеног живота попут оне да је у 90. години возила свој скромни бели „рено 4Л”. Заборављају се силне тужбе због њених десничарских иступа последњих година...

У срцима Француза она оставља неизбрисив траг, написала је на мрежи „Икс” Ани Женевар, министарска пољопривреде, наглашавајући и њену улогу у културној историји те земље. И то није фраза. ББ одавно живи у срцима Француза и ту ће сасвим сигурно и остати.