Од 250 до једне изборне јединице

Од поновног увиђења вишестраначког система у Србији 1990. године, у осам изборних циклуса примењена су четири различита изборна модела, од чега су само први избори 1990. године одржани по већинском систему са двокружним гласањем. У 250 изборних јединица гласало се за исто толико посланика, с тим што је у првом кругу „пролазио” онај за кога се изјаснило више од половине оних који су гласали, уз услов да је на гласање изашлo више од половине уписаних бирача. За победу у другом кругу била је довољна проста већина, али је упркос тома што су се опозиционе странке ујединиле пред други изборни круг Социјалистичка партија Србије освојила чак 194 мандата.

Већ 1992. године, после јавне расправе и серије округлих столова власти и опозиције, доноси се нови закони о избору за народне посланике и броју изборних јединица. Врло лако је прихваћен пропорционални изборни систем и израчунавање броја мандата по Донтовој формули, али је оштра полемика вођена у вези са бројем изборних јединица. Представници социјалиста предлагали су између 10 и 20 изборних јединица, док је опозиција тражила да Србија буде једна изборна јединица пристајући нешто касније и на четири. На крају је законом утврђено да ће их бити девет. Ипак, захваљујући пропорционалном систему, социјалисти су изгубили већину и на републичком и на савезном нивоу, јер се истовремено гласало и за парламент СРЈ.

Тражећи нову, стабилну већину у скупштини, а после раскида неформалног савеза с радикалима, тадашњи председник Србије Слободан Милошевић распустио је скупштину и децембра 1993. одржани су превремени избори, по истим правилима. Тада су СПС-у припала 123 мандата. За потребе ових избора делимично су промењене границе изборних јединица на Косову и Метохији, али је њихов укупан број остао девет. Изменама закона из 1996. број изборних јединица је повећан на 29, а део опозиционих странака бојкотовао је републичке изборе одржане наредне године.

Тада изабрана скупштина у којој су већину имали коалиција СПС–ЈУЛ и СРС донела је, после петооктобарских промена 2000. године, а непосредно пред своје распуштање, нови изборни закон по коме се 250 посланика бира по пропорционалном систему у Србији као јединственој изборној јединици и цензусом од пет одсто за улазак у парламент. По овом закону у Србији су парламентарни избори одржани крајем 2000. и крајем 2003. Изменама овог закона 2004. године странкама мањина омогућен је улазак у парламент са мањим процентом освојених гласова, на основу такозваног природног прага, по коме се број мандата који су освојиле одређује тако што се укупан број гласова подели са 250 посланичких места и тиме одреди колико је потребно за један мандат. Ова правила важила су за изборе одржане 2007. и 2008. године.

Локални избори у Србији су по пропорционалном систему први пут одржани 2004. године. Овај систем са цензусом од три одсто за улазак у локални парламент и непосредан избор градоначелника у двокружном већинском систему утврђен је законом из 2002. године. Непосредан избор председника градова и општина „напуштен” је после доношења Устава 2006. године, али је пропорционални систем за локалне скупштине остао. Локални избори су раније, по закону из 1992. године, одржавани по већинском двокружном систему.

-----------------------------------------------------------

Мешовити изборни систем бунио бираче

Мешовити изборни систем примењен је у тадашњој Савезној Републици Југославији после усвајања „жабљачког устава” 1992. године. Бирачима су за посланике у Већу грађана понуђене две листе. На једној се гласало за појединце, по већинском систему, и тако је изабрано 60 посланика (54 из Србије и шест из Црне Горе), док је 78 посланика са друге листе изабрано по пропорционалном систему, од тога 54 из Србије и 24 из Црне Горе. Овај систем се, између осталог, показао и као превише компликован за гласаче, па је било чак 12 одсто неважећих листића.

-----------------------------------------------------------

Мијатовић: Већински систем за излазак из кризе

Бошко Мијатовић, директор економских студија Центра за либерално-демократске студије, залаже се за замену садашњег пропорционалног већинским изборним системом сматрајући да је то важна мера за излазак из кризе. Парламент и влада изабрани по већинском изборном систему били би, како каже, стабилнији, лакше би доносили одлуке и „радили на дужи рок”.

„Владу би образовала само једна странка или коалиција две странке, у њој не би било малих странака које би могле да уцењују веће, што би довело до политичке стабилности”, каже Мијатовић.

Он објашњава да се већинском систему обично приговара да мањински интереси теже долазе до изражаја, али да би у овој ситуацији када је Србија у кризи „вредело бар привремено предност дати стабилности, политичкој ефикасности и омогућавању реформи”.

„Мада је и та замерка већинском систему спорна, пошто су мањинска мишљења могућа и у великим партијама, јер оне никада нису потпуно хомогене”, додаје Мијатовић.

Он каже и да се није бавио трошковима самих избора, односно да ли би већински избори могли бити јефтинији.

-----------------------------------------------------------

Немачки гласачи имају право „на два гласа”

Србија је једна од ретких земаља у којој се одборници за локалне скупштине бирају по пропорционалном систему због чега се политичка борба на републичком нивоу врло често „пресликавала” и на локални ниво.

За парламенте Велике Британије и Француске посланици се бирају по већинском, а у Немачкој и Мађарској по мешовитом изборном систему. Немачки гласачи тако имају право на два гласа – један дају појединцу, а други страначкој листи.

Неки правни стручњаци сматрају да комбиновани изборни систем може да збуни бираче, јер је компликован. Проблем је и у томе што се пристрасно могу постављати границе изборних јединица па тако ако би неко хтео да допринесе победи једног кандидата да увеже његове бираче у једну изборну јединицу. Људи који ће кројити изборне јединице, како кажу наши саговорници, знају за ове „рупе“ у мешовитом систему.

-----------------------------------------------------------

Београд и Нови Сад дају 100 посланика

Недостаци пропорционалног изборног система виде се и на националном нивоу, односно на избору народних посланика, оцењује Милан Јовановић и као доказ за то наводи да у актуелном сазиву скупштине, само из Београда и Новог Сада долази између 95 и 100 посланика. Та два града, каже он, чине само 25 одсто бирачког тела, а из њих долази 40 одсто посланика. Он подсећа да двадесетак општина у Србији још од 1990. године нема представнике у парламенту.