Бер­бер­ни­ца на точ­ко­ви­ма

По­крет­не про­дав­ни­це, ка­ми­о­ни са сла­до­ле­дом, кроф­на­ма и књи­га­ма одав­но већ ни­су но­ви­на на ули­ца­ма свет­ских пре­сто­ни­ца. Али, ми­ни-бер­бер­ни­це на точ­ко­ви­ма је­су за вест. На пар­кин­гу Сав­ског на­си­па за­те­кли смо ову атрак­ци­ју ко­ја је од­не­дав­но осво­ји­ла Бе­о­гра­ђа­не – два са­вре­ме­на ком­би­ја пре­тво­ре­на у пра­ве са­ло­не за му­шкар­це.

„Бар­бер­бус” ну­ди ши­ша­ње и бри­ја­ње „на­до­хват ру­ке”, а по до­го­во­ру до­ла­зе на од­ре­ђе­ну ло­ка­ци­ју или кућ­ну адре­су. Ови спе­ци­фич­ни ком­би­ји има­ју све што и кла­сич­на бер­бер­ни­ца, ту су бри­тве, про­фе­си­о­нал­не ма­ши­ни­це, вру­ћи пе­шки­ри, шам­по­ње­ре и ма­ле че­ка­о­ни­це за му­ште­ри­је.

Идеј­ни твор­ци не­сва­ки­да­шњег са­ло­на би­ли су пр­во­бит­но ин­спи­ри­са­ни слич­ним по­крет­ним услу­га­ма на аме­рич­ком тр­жи­шту. Али, ка­ко ка­же је­дан од њих, Лу­ка Пап, тру­ди­ли су се да на­пра­ве не­што дру­га­чи­је и бо­ље од све­га што су ви­де­ли, као и да на тлу европ­ског кон­ти­нен­та бу­ду је­дин­стве­ни по ди­зај­ну и ква­ли­те­ту услу­га.

– На тер­мин код фри­зе­ра че­ка се и по две не­де­ље, као да је у пи­та­њу маг­нет­на ре­зо­нан­ца. Мој друг Урош Ма­рин­ко­вић и ја до­шли смо на иде­ју да на­пра­ви­мо не­што но­во. Ни­смо хте­ли да отво­ри­мо бер­бер­ни­цу или са­лон, већ смо има­ли же­љу да бу­де­мо уни­кат­ни и он­да смо не­ку осно­ву пре­сли­ка­ли од Аме­ри­ка­на­ца и схва­ти­ли да ни­чег слич­ног не­ма у Евро­пи. По из­гле­ду и функ­ци­о­нал­но­сти мо­гу да па­ри­ра­ју чак и нај­бо­љим по­крет­ним аме­рич­ким бер­бер­ни­ца­ма, а за­и­ста смо се тру­ди­ли да их ди­зај­ни­ра­мо та­ко да се му­ште­ри­је осе­ћа­ју лук­су­зно и до­бро – об­ја­шња­ва Пап за наш лист.

Чак ни број­не пре­пре­ке при пре­тва­ра­њу ком­би­ја у бер­бер­ни­цу ни­су за­у­ста­ви­ле њи­хо­ву же­љу. Од иде­је до ре­а­ли­за­ци­је би­ло је по­треб­но го­ди­ну и по да­на, уло­жи­ли су знат­но ви­ше нов­ца не­го што су пр­во­бит­но пла­ни­ра­ли, а мај­сто­ри­ма је тре­ба­ло ви­ше вре­ме­на за ра­до­ве јер се до са­да ни­ко са на­ших про­сто­ра ни­је су­срео са слич­ним про­јек­том.

– По­чев од ода­би­ра са­мих во­зи­ла, ди­зај­на, тех­нич­ких ства­ри, стал­но смо се су­сре­та­ли са не­чим но­вим. У то­ку ра­до­ва про­ме­ни­ли смо си­гур­но два­де­се­так мај­сто­ра, а до­дат­но ме је мо­ти­ви­са­ло што су сви го­во­ри­ли да је не­мо­гу­ће то на­пра­ви­ти. У по­чет­ку су мно­ги би­ли скеп­тич­ни, а да­нас је ин­те­ре­со­ва­ње ве­ли­ко. Љу­ди при­ла­зе да пи­та­ју за ши­ша­ње, сли­ка­ју се, пре­по­зна­ју нас са дру­штве­них мре­жа... По­сто­ји­мо на тр­жи­шту тек го­ди­ну да­на, а на­ба­ви­ли смо и дру­ги по­крет­ни са­лон. Ни­су за­ин­те­ре­со­ва­ни са­мо они ко­ји се ши­ша­ју, већ нас зо­ву и фир­ме, свад­бе, фе­сти­ва­ли, ра­ди­ли смо и на број­ним спо­то­ви­ма са пе­ва­чи­ма и ре­пе­ри­ма, на сни­ма­њи­ма филм­ске ин­ду­стри­је... – ис­ти­че Пап.

Услу­га и до­ла­зак на­пла­ћу­ју се за­јед­но, а основ­но ши­ша­ње са до­ла­ском на адре­су је 2.500 ди­на­ра. У по­ну­ди су и бри­ја­ње, трет­ман вру­ћим пе­шки­ри­ма, трет­ман во­ском...

За сва­ки до­бар са­лон, на­рав­но, нај­ва­жни­ји су бар­бе­ри или фри­зе­ри, а оно што је осим ве­штих ру­ку по­треб­но за рад у „Бар­бер­бу­су” је и во­зач­ка до­зво­ла.

– Пре отва­ра­ња на­ше бер­бер­ни­це, об­и­шао сам го­то­во све у гра­ду. Ду­го сам тра­жио ква­ли­тет­не мај­сто­ре. Са­да су ту Вук и Сте­фан. Они су од­лич­ни у свом по­слу и ве­о­ма су по­зи­тив­ни, ко­му­ни­ка­тив­ни и опу­ште­ни. Об­у­ча­ва­мо још два мом­ка за рад код нас. Ми­слим да у на­шем са­ло­ну мо­гу да бу­ду је­дин­стве­ни у Ср­би­ји, на Бал­ка­ну и ши­ре – при­ча нам Лу­ка.

Ме­ђу мо­дер­ним ма­ши­ни­ца­ма и бри­тва­ма, рас­по­ло­же­ног да кре­не на за­ка­за­ни тер­мин са му­ште­ри­јом сре­ли смо бер­бе­ри­на Ву­ка Пе­тро­ви­ћа, ко­ји ка­же да је по­сао исти где год га ра­ди­ли, али да су за­ни­мљи­ве си­ту­а­ци­је у по­крет­ном са­ло­ну не­из­о­став­ни део да­на.

– Ма­ло је стре­сни­је ра­ди­ти на точ­ко­ви­ма јер смо по цео дан у са­о­бра­ћа­ју, а опет је лак­ше јер не ши­ша­мо то­ли­ко кли­је­на­та у да­ну као у кла­сич­ној рад­њи, иде­мо с ло­ка­ци­је на ло­ка­ци­ју. Нај­ви­ше се за нас чу­ло „од уста до уста”, а мла­ди и клин­ци до­ла­зе због дру­штве­них мре­жа. Они гле­да­ју по­зна­те фуд­ба­ле­ре и че­сто тра­же фри­зу­ре по­пут њи­хо­вих. До­ла­зе нам и са не­ким чуд­ним на­зи­ви­ма фри­зу­ра, што је и на­ма у стру­ци те­шко да ис­пра­ти­мо – ка­зао је Пе­тро­вић.

У то­ку во­жње не­ма бри­ја­ња или ши­ша­ња, али се фри­зер за­у­ста­ви ис­пред згра­де, ку­ће или по­тра­жи нај­бли­жи пар­кинг. И док је Вук ви­ше за­ду­жен за од­ла­ске на адре­се му­ште­ри­ја, ко­ле­га Сте­фан Јо­ва­но­вић Смај­ли од­го­во­ран је за по­себ­на сни­ма­ња или „тим­бил­дин­ге”. У дру­гом ком­би­ју, чи­ја уну­тра­шњост из­гле­да по­пут пре­сти­жних са­ло­на са­мо у ма­њој ва­ри­јан­ти, за­те­кли смо и му­шко-жен­ског фри­зе­ра Сте­фа­на.

– Сва­ки дан је пун за­ни­мљи­вих си­ту­а­ци­ја, не­дав­но смо се и „чук­ну­ли” са по­ли­циј­ским ко­ли­ма и због то­га сам ка­снио на за­ка­за­ни тер­мин. На кра­ју ни­је би­ло ни­ка­кве ште­те. Ко­ле­га има још бо­љу анег­до­ту, ка­да је на гра­ни­ци ши­шао по­ли­цај­це да нам не би на­пи­са­ли ка­зну – при­ча фри­зер кроз смех.

Му­ште­ри­је су раз­ли­чи­тих го­ди­на и ка­рак­те­ра. Сте­фан ка­же да је до­ста ста­ри­јих или не­по­крет­них љу­ди ко­ји за­ка­зу­ју њи­хо­ве услу­ге. Због че­стих гу­жви, по­не­кад за­ка­сне, при­ча­ју мај­сто­ри фри­зер­ског за­на­та, али му­ште­ри­је им не за­ме­ра­ју.

– Иде­мо сву­да: Ба­тај­ни­ца, Сур­чин, Срем­чи­ца... Уко­ли­ко је по­треб­но, иде­мо и у дру­ге гра­до­ве, али у том слу­ча­ју се до­ла­зак на­пла­ћу­је. Ја сам и му­шки и жен­ски фри­зер, а то је про­ши­ри­ло на­ше услу­ге на жен­ско фе­ни­ра­ње и ши­ша­ње – на­во­ди он и до­да­је да му је оми­ље­на му­шка фри­зу­ра за рад „мид-фејд”, а жен­ска – та­ла­си.

По­крет­ну бер­бер­ни­цу је уни­кат­но осли­као стрит-арт умет­ник Вук Ђу­рић, а цр­ве­но-цр­но-бе­ли ен­те­ри­јер пру­жа до­жи­вљај лук­су­зног са­ло­на. Већ су пу­то­ва­ли у БиХ и Цр­ну Го­ру, али на то­ме не пла­ни­ра­ју да ста­ну.

– У Цр­ној Го­ри смо би­ли ста­ци­о­ни­ра­ни на са­мом пе­ску на пла­жи Ка­ме­но­во. Му­ште­ри­ја­ма је био до­жи­вљај да се уре­ђу­ју с по­гле­дом на мо­ре. Код нас су му­ште­ри­је углав­ном они ко­је има­ју ма­њак сло­бод­ног вре­ме­на и не же­ле да про­во­де по не­ко­ли­ко са­ти че­ка­ју­ћи у не­ком са­ло­ну. До­ла­зе нам и они са де­цом, али и мла­ди ко­ји­ма је ово но­во и за­ни­мљи­во. На­ше му­ште­ри­је су у ра­спо­ну од 7 до 77 го­ди­на – за­кљу­чу­је Лу­ка Пап ко­ји уско­ро пла­ни­ра отва­ра­ње са­ло­на на­ме­ње­ног же­на­ма.