„Рад на семафору” опасан и уносан

Смрт Елвиса Азировића, који је пре две вечери погинуо на Новом новосадском путу чистећи ветробранска стакла, отворила је питање положаја и социјалне структуре људи који се баве овим послом. Погинули младић имао је 29 година, али су чистачи углавном деца млађа од петнаест година пореклом из сиромашних породица, најчешће ромских. За неколико сати рада, према неким проценама, могу да зараде око 600 динара, а ако на „радном месту” остану цео дан тридесетак евра.

Мусави дечаци и понека девојчица који са масним сунђерима и кофама прљаве воде покушавају да прођу између аутомобила и „оперу” ветробранска стакла углавном изазивају негодовања и оштре речи возача.

– Од око четрдесет малишана који дневно свраћају у свратиште у Крфској улици више од 80 одсто „ради” на прању стакала аутомобила на већим раскрсницама. На „семафорима”, како они називају ту врсту посла, најчешће раде дечаци. Обично су организовани у групе које „покривају” одређене рејоне. Највише их има на раскрсницама у ужем делу града, али и у Новом Београду. Осим тинејџера, који се баве овим послом, са њима у групи су и деца до осам година, која почињу да раде чим стасају толико да могу да дохвате прозорска стакла. Ови најмлађи углавном пролазе између возила и просе – појаснила је Мила Мушкиња, координатор Свратишта за децу улице у Крфској.

То је велики проблем, јер догоди се да возачи и не примете мању деца, па је несрећа неизбежна.

– Осим непосредне опасности угрожено је и њихово здравље, јер у смогу и издувним гасовима проведу и по десетак часова – додала је Мушкиња.

Ове групе се, према њеним речима, организују на различите начине.

– Најчешће су то вршњачке дружине, чије вође добијају највећи део „колача”, али има случајева да се деца сама одлучују да изађу на улицу како би помогли породици. Претпоставља се да постоје и организоване криминалне групе које међу децом улице врбују чланове и злоупотребљавају их како би на њиховом раду профитирали – рекла је Мушкиња и додала да деца понекад зарађени новац потроше и на себе, купе чоколаду, рукавице, капу или оду на игрице као и њихови вршњаци.

Халити Серџедин, председник земунског огранка удружења Ромски прогрес у Србији, већ дуже време истражује начин организовања ових група, као и мотиве њихових чланова.

– Између бувље пијаце, на старој окретници аутобуса 15, и насеља Алтина, као и у Угриновачкој улици, са крпама „дежурају” углавном десеточлане екипе Рома. Неки од перача немају више од пет, шест година. Њихове редове попуњавају и десетогодишњаци, али се ту нађе и понеко пунолетан – каже Серџедин.

Када се сусрео са овом појавом, како каже, био је убеђен да ову децу неко искоришћава, односно да су „на туђој узди”. После разговора са њима, њиховим родитељима, представницима ОУП-а Земун и социјалним радницима Серџедин се разуверио.

– Брљајући по аутомобилским стаклима, они покушавају на брзину да искамче новац, како би помогли сиромашним родитељима – рекао је Серџедин, али је додао да је чуо да се из Босне и Херцеговине и Румуније организовано „увозе” малолетници и људи без личних исправа који разним видовима просјачења убирају велики профит за криминалце.