Чипови су шанса Србије

У последње време, глобално ривалство око полупроводничких чипова – поготову оних који покрећу системе вештачке интелигенције – постало је актуелна тема јавног дискурса. Мање земље попут Србије могу помислити да су то само превирања у далеком свету. Али у стварности, управо овакве теме крију одговоре на кључна питања - и отварају пут ка могућностима сопственог успеха у деценијама које долазе.

Почнимо необичним, готово невероватним поређењем: „Нвидиа”, једна од највећих компанија за производњу полупроводничких чипова, у фискалној 2025. остварила је приход од 130,5 милијарди долара. Пројекција БДП-а Србије за ову годину износи око 92 милијарде долара. Једна компанија је, дакле, већа од читаве националне економије. То није само податак; то је огледало које рефлектује свет у којем живимо.

Свака индустријска ера доноси свој тренутак суочавања – онај у којем нова сила обликује свет из темеља. У 19. веку то је био челик, у 20. нафта, а у првој половини 21. века – софтвер и полупроводници, нарочито они који покрећу вештачку интелигенцију. У таквим тренуцима свака нација мора да се запита исто: не шта је способна да направи, већ шта жели да постане.

Србија се данас налази на једној таквој раскрсници. Пред њом је више дугорочних стратешких праваца – од обновљиве енергије и нових материјала, преко биотехнологије и вештачке интелигенције, па све до полупроводничке индустрије. А у оквиру те области лежи алтернатива: пројектовање интегрисаних кола.

Чипови су постали кључна сировина дигиталног доба – оно што су челик и нафта били у индустријском веку. Они покрећу наше аутомобиле, комуникације, градове. Полупроводничка индустрија је огромна и слојевита, а центар моћи у тој хијерархији се изгледа полако помера из фабрикационих постројења у пројектне центре. Однос прихода компанија које се баве фабрикацијом и пројектовањем је био 3:1 у 2011. да би се смањио на 2:1 у 2021. У 2024. тај однос је био цирка 1:1.

За земљу попут Србије то је од суштинског значаја. Фабрикација чипова захтева астрономски капитал, огромне енергетске ресурсе и изузетно развијену индустријску инфраструктуру. Али пројектовање чипова – стварање нових архитектура и интелектуалне својине коју други фабрикују – захтева пре свега једно: људску интелигенцију. Цео пројекат је још увек скуп и захтеван, али изводљив. А у свету који је гладан ВИ хардвера, то је реалан начин да се мање земље укључе у глобалну игру. Израел је то успео. И Финска такође.

Силикон Србије су њени људи – инжењери образовани у доменима физике, електронике, математике и рачунарства, ситуирани на раскршћу Истока и Запада. Оно што Србији недостаје у обиму може се надокнадити стручношћу и домишљатошћу. Србија свакако не може да надмаши број дипломаца у Индији, нити капитал америчких фондова, али може да се специјализује, на пример, у дизајну чипова за специјалне намене, развоју интелектуалне својине, алатима за електронски дизајн (ЕДА) и у другим областима у којима мали тимови, потпомогнути ВИ алатима, могу направити глобални утицај.

Како је недавно приметио Сем Алтман из организације „Опен АИ”: „Ускоро ћемо видети компаније са 10 запослених које вреде милијарду долара… У мом малом групном чету са директорима технолошких компанија постоји опклада када ће се појавити прва компанија са једним запосленим вредна милијарду долара, што би било незамисливо без вештачке интелигенције.” У ери ВИ границе могућности су постале психолошке, а не физичке.

Ово, притом, не би био први српски корак у полупроводничку индустрију. Седамдесетих и осамдесетих година Југославија је производила прве микропроцесоре кроз фирме попут „ЕИ Ниш” и „Искре” из Крања, у сарадњи са РЦА-ом. Затим су дошле санкције, изолација и расипање талената. Двехиљадите су донеле тихе пропламсаје: компаније попут РТ-РК, ХДЛ, „Десигн Хоусе”, „Елсyс”, „Вериест” и НОВЕЛИЦ почеле су да извозе знање и производе из области дизајна чипова у свет. Данас српски инжењери – та релативно мала група која ради или за стране компаније у Србији (АМД, „Тенсторрент”, „НеxтСилицон”) или за српске компаније које опслужују стране клијенте, пројектују чипове за све – осим за Србију. Профит се одлива напоље. Знање, такође.

Ту неравнотежу могуће је променити – али само ако Србија изгради институције које омогућавају да се знање развија и умножава у земљи. За то је потребан троножац – држава, универзитети и индустрија – на којем је свака нога кључна.

Улога државе није да бира победнике, већ да створи темеље – инфраструктуру, истраживачке фондове, да обезбеди ЕДА алат и подстицаје за повратак стручњака и оснивање нових компанија. Универзитети морају да ускладе наставу са потребама домаће и светске индустрије, да заједнички развијају предмете и предавања и да успех не мере бројем радова, већ бројем запослених дипломаца. Компаније би требало да кроз менторске програме, сарадњу и улагања подстакну развој нове генерације инжењера и предузетника.

Европа често бриљира у истраживању, али не и у комерцијализацији. Америка чини супротно – финансира идеје рано, прашта неуспех и допушта да инвестициони фондови буду бабице иновација. Србија може да научи од обе стране: да споји јавни интерес са приватном смелошћу.

И, изнад свега, треба активно укључити дијаспору: инжењери који су отишли не би требало да буду само носталгични саветници већ и суоснивачи, инвеститори, активни ментори.

Такође, Србија би требало да одоли искушењу спектакла. Велики инфраструктурни пројекти и фабрике освајају насловне стране; технолошки екосистеми доносе будућност. Дизајн чипова није ствар параде, већ упорности и тихе посвећености, али зато отелотворује нешто што новац не може да купи: културу стварања и веру да се права вредност може градити овде, а не тражити негде другде.

Ако Србија у томе успе, резултат се неће мерити само извозом. Видеће се у свакодневном животу – у већем броју компанија, лабораторија и у све више прича младих инжењера који су одлучили да остану јер су у својој земљи пронашли сврху. Тако се гради самопоуздање нације.

У сложеном електронском колу цивилизације које вештачка интелигенција тренутно креира свака земља мора да пронађе своје место. Прилика Србије, између осталог, није само да користи туђе чипове већ и да пројектује сопствене. То не би био само технолошки подухват – већ исказ о националном духу, веровање у знање, достојанство и тиху снагу могућег.

*Стручњак „Броудкома” у индустрији  полупроводника, од 1993. ради у Силицијумској долини