Čipovi su šansa Srbije

U poslednje vreme, globalno rivalstvo oko poluprovodničkih čipova – pogotovu onih koji pokreću sisteme veštačke inteligencije – postalo je aktuelna tema javnog diskursa. Manje zemlje poput Srbije mogu pomisliti da su to samo previranja u dalekom svetu. Ali u stvarnosti, upravo ovakve teme kriju odgovore na ključna pitanja - i otvaraju put ka mogućnostima sopstvenog uspeha u decenijama koje dolaze.

Počnimo neobičnim, gotovo neverovatnim poređenjem: „Nvidia”, jedna od najvećih kompanija za proizvodnju poluprovodničkih čipova, u fiskalnoj 2025. ostvarila je prihod od 130,5 milijardi dolara. Projekcija BDP-a Srbije za ovu godinu iznosi oko 92 milijarde dolara. Jedna kompanija je, dakle, veća od čitave nacionalne ekonomije. To nije samo podatak; to je ogledalo koje reflektuje svet u kojem živimo.

Svaka industrijska era donosi svoj trenutak suočavanja – onaj u kojem nova sila oblikuje svet iz temelja. U 19. veku to je bio čelik, u 20. nafta, a u prvoj polovini 21. veka – softver i poluprovodnici, naročito oni koji pokreću veštačku inteligenciju. U takvim trenucima svaka nacija mora da se zapita isto: ne šta je sposobna da napravi, već šta želi da postane.

Srbija se danas nalazi na jednoj takvoj raskrsnici. Pred njom je više dugoročnih strateških pravaca – od obnovljive energije i novih materijala, preko biotehnologije i veštačke inteligencije, pa sve do poluprovodničke industrije. A u okviru te oblasti leži alternativa: projektovanje integrisanih kola.

Čipovi su postali ključna sirovina digitalnog doba – ono što su čelik i nafta bili u industrijskom veku. Oni pokreću naše automobile, komunikacije, gradove. Poluprovodnička industrija je ogromna i slojevita, a centar moći u toj hijerarhiji se izgleda polako pomera iz fabrikacionih postrojenja u projektne centre. Odnos prihoda kompanija koje se bave fabrikacijom i projektovanjem je bio 3:1 u 2011. da bi se smanjio na 2:1 u 2021. U 2024. taj odnos je bio cirka 1:1.

Za zemlju poput Srbije to je od suštinskog značaja. Fabrikacija čipova zahteva astronomski kapital, ogromne energetske resurse i izuzetno razvijenu industrijsku infrastrukturu. Ali projektovanje čipova – stvaranje novih arhitektura i intelektualne svojine koju drugi fabrikuju – zahteva pre svega jedno: ljudsku inteligenciju. Ceo projekat je još uvek skup i zahtevan, ali izvodljiv. A u svetu koji je gladan VI hardvera, to je realan način da se manje zemlje uključe u globalnu igru. Izrael je to uspeo. I Finska takođe.

Silikon Srbije su njeni ljudi – inženjeri obrazovani u domenima fizike, elektronike, matematike i računarstva, situirani na raskršću Istoka i Zapada. Ono što Srbiji nedostaje u obimu može se nadoknaditi stručnošću i domišljatošću. Srbija svakako ne može da nadmaši broj diplomaca u Indiji, niti kapital američkih fondova, ali može da se specijalizuje, na primer, u dizajnu čipova za specijalne namene, razvoju intelektualne svojine, alatima za elektronski dizajn (EDA) i u drugim oblastima u kojima mali timovi, potpomognuti VI alatima, mogu napraviti globalni uticaj.

Kako je nedavno primetio Sem Altman iz organizacije „Open AI”: „Uskoro ćemo videti kompanije sa 10 zaposlenih koje vrede milijardu dolara… U mom malom grupnom četu sa direktorima tehnoloških kompanija postoji opklada kada će se pojaviti prva kompanija sa jednim zaposlenim vredna milijardu dolara, što bi bilo nezamislivo bez veštačke inteligencije.” U eri VI granice mogućnosti su postale psihološke, a ne fizičke.

Ovo, pritom, ne bi bio prvi srpski korak u poluprovodničku industriju. Sedamdesetih i osamdesetih godina Jugoslavija je proizvodila prve mikroprocesore kroz firme poput „EI Niš” i „Iskre” iz Kranja, u saradnji sa RCA-om. Zatim su došle sankcije, izolacija i rasipanje talenata. Dvehiljadite su donele tihe proplamsaje: kompanije poput RT-RK, HDL, „Design House”, „Elsys”, „Veriest” i NOVELIC počele su da izvoze znanje i proizvode iz oblasti dizajna čipova u svet. Danas srpski inženjeri – ta relativno mala grupa koja radi ili za strane kompanije u Srbiji (AMD, „Tenstorrent”, „NextSilicon”) ili za srpske kompanije koje opslužuju strane klijente, projektuju čipove za sve – osim za Srbiju. Profit se odliva napolje. Znanje, takođe.

Tu neravnotežu moguće je promeniti – ali samo ako Srbija izgradi institucije koje omogućavaju da se znanje razvija i umnožava u zemlji. Za to je potreban tronožac – država, univerziteti i industrija – na kojem je svaka noga ključna.

Uloga države nije da bira pobednike, već da stvori temelje – infrastrukturu, istraživačke fondove, da obezbedi EDA alat i podsticaje za povratak stručnjaka i osnivanje novih kompanija. Univerziteti moraju da usklade nastavu sa potrebama domaće i svetske industrije, da zajednički razvijaju predmete i predavanja i da uspeh ne mere brojem radova, već brojem zaposlenih diplomaca. Kompanije bi trebalo da kroz mentorske programe, saradnju i ulaganja podstaknu razvoj nove generacije inženjera i preduzetnika.

Evropa često briljira u istraživanju, ali ne i u komercijalizaciji. Amerika čini suprotno – finansira ideje rano, prašta neuspeh i dopušta da investicioni fondovi budu babice inovacija. Srbija može da nauči od obe strane: da spoji javni interes sa privatnom smelošću.

I, iznad svega, treba aktivno uključiti dijasporu: inženjeri koji su otišli ne bi trebalo da budu samo nostalgični savetnici već i suosnivači, investitori, aktivni mentori.

Takođe, Srbija bi trebalo da odoli iskušenju spektakla. Veliki infrastrukturni projekti i fabrike osvajaju naslovne strane; tehnološki ekosistemi donose budućnost. Dizajn čipova nije stvar parade, već upornosti i tihe posvećenosti, ali zato otelotvoruje nešto što novac ne može da kupi: kulturu stvaranja i veru da se prava vrednost može graditi ovde, a ne tražiti negde drugde.

Ako Srbija u tome uspe, rezultat se neće meriti samo izvozom. Videće se u svakodnevnom životu – u većem broju kompanija, laboratorija i u sve više priča mladih inženjera koji su odlučili da ostanu jer su u svojoj zemlji pronašli svrhu. Tako se gradi samopouzdanje nacije.

U složenom elektronskom kolu civilizacije koje veštačka inteligencija trenutno kreira svaka zemlja mora da pronađe svoje mesto. Prilika Srbije, između ostalog, nije samo da koristi tuđe čipove već i da projektuje sopstvene. To ne bi bio samo tehnološki poduhvat – već iskaz o nacionalnom duhu, verovanje u znanje, dostojanstvo i tihu snagu mogućeg.

*Stručnjak „Broudkoma” u industriji  poluprovodnika, od 1993. radi u Silicijumskoj dolini