Петокракe поново на цени

Задовољни и незадовољни. То је једини могући и константни исход сваког јавног откупа у сфери културе без обзира да ли је реч о књигама или уметничким делима.

Незадовољство исходи из питања висине цене откупа појединих уметничких дела, релевантности аутора, компетентности откупне комисије. Недавно завршен откуп уметничких дела од стране Скупштине града изазвао је сличне реакције. Пријављујући дело на конкурс за откуп, наши уметници сами одређују цену свог уметничког остварења. Захтеви су некада магаломански, као у случају вајарке која је своју мермерну скулптуру проценила на 18.000 евра (није откупљена)! Колико год откупна комисија настоји да снизи цену радова, оне се чине астрономски високе.

Рачун за пропуштене деценије

Језиком бројки, овогодишњи откуп изгледа овако: Укупан буџет износио је 13 милиона 572 .850 динара бруто, оквирно око 140.000 евра.

(/slika2)На конкурс се пријавило 407 уметника са више од 1000 радова. За откуп је предложено 69 уметничких дела од 53 аутора. Од тога, независно од конкурса, комисија (у саставу историчара уметности Марина Мартић, Весна Лакићевић-Павићевић, Данијела Пурешевић, Саша Јањић и Никола Шуица), по сопственој одлуци и на захтев неких музеја откупила је 12 радова, који већином, не припадају савременој продукцији (Милун Видић, Рада Селаковић, Ана Бешлић, Зора Петровић, Богдан Кршић…)

Сва откупљена дела била су представљена на изложби у Магацину у Улици Марка Краљевића.

Градски откуп уметничких дела је деценијама био у прекиду, и поново је успостављен 2003. године. Откупом се попуњавају празне музејске збирке, и колекције јавних градских институција, али се свакако ублажава и катастрофалан материјалан положај уметника. Понекад се стиче утисак да „набијањем” високих цена уметници надокнађују пропуштени период откупа, по систему „сад ћу да надокнадим деценије стварања које нисам наплатио”.

Има и супротних примера, који говоре о претераној скромности аутора. Тако је у претходном откупу, комисија сугерисала Владану Радовановићу да повиси цену својих радова.

Истичући да је градски откуп изузетно позитивна акција с обзиром да се прави колекција за будући Музеј града и да је у том смислу треба даље унапређивати, Здравко Јоксимовић, вајар, каже:

„У комисијама за откуп требало би да седе и уметници као што је то било пре три године када сам ја био један од чланова, јер уметници као директни ствараоци уметничког дела најбоље знају колико треба ценити графику, колико слику, скулптуру или видео- рад”. Процењујући вредност свог уметничког рада уметник узима у обзир вредност утрошеног материјала, утрошено време, идеју... Комисија цени квалитет самог рада, биографију уметника, односно награде, место излагања.

„Не могу се исто третирати уметници који имају интернационално искуство или су им дела у великим музејским колекцијама, и они који излажу по разним јесењим и пролећним салонима, кафићима и домовима културе”, каже Саша Јањић, члан откупне комисије.

Откупне комисије и код нас и у свету су тела са „одрешеним рукама”. За потребе великих фирми које имају уметничке колекције, као што је, на пример, Ерсте банка, стручњаци обилазе регион, оцењују и процењују радове, предлажу их за откуп.

Београдска комисија је ове године инсистирала на расписивању конкурса, који у ствари није обавезан. Откуп је обухватио и новосадске уметнике будући да Нови Сад нема институцију откупа уметничких дела.

„Борба у Њујорку” на цени

Бранислав Михајловић, уметник који живи у Португалији, одушевљен је институцијом градског откупа. Он каже да то у Лисабону, уопште не постоји. „Када сам пријављивао слику на конкурс, преполовио сам цену коју она има у Португалији, свестан овдашњих прилика”, каже Михајловић.

(/slika3)Ове године, комисија је између осталих, откупила и звезду петокраку скинуту 1997. године са врха Старог двора у Београду, када је враћен стари симбол. Њу је Драган Срдић пронашао на бувљаку и она је, као историјски артефакт откупљена за бруто 281. 300 динара. Рад се зове „Пала звезда, замисли жељу”.

„Није ми јасно зашто је обичан цртеж Марине Абрамовић из приватне колекције купљен за 5000 евра. Ми смо бронзану скулптуру Нандора Глида када сам ја био у комисији откупили за 4000 евра, а сада то мање вреди од једног шаљивог цртежа Марине Абрамовић”, каже Здравко Јоксимовић.

Цену рада свакако одређује славно име, то је систем који свуда у свету функционише, али и процена музејске институције о историјском значају неког дела, као у случају, црно-белог филма „Борба у Њујорку” из 70- их година Зорана Поповића. Откуп овог рада образложен је тиме што је то вредан видео-документ времена њујоршке сцене 70-их година у коме се појављују чувени Јозеф Кошут или „Art and Language”, и један од ретких доказа да су наши уметници били део значајног светског покрета.

Oвај, као и рад Марине Абрамовић откупљен је на предлог Музеја савремене уметности у Београду. Филм Зорана Поповића је истовремено, и један од најскупљих радова, откупљен за око 10. 000 евра у динарској противвредности.

Колико год ова цифра звучала астрономски, могуће је и следеће размишљање: чињеница је да се та сума уметнику понекад догоди једном и за свагда. Као надокнада за неколико година живљења без прихода. А у животу неког директора то је тек месечна плата.

Проблем са вредновањем уметничких дела постојаће док год не будемо имали релевантан галеријски систем и тржиште које није у такозваној сивој зони. Уметници који су направили пробој на међународној сцени где су закони тржишта јасно дефинисани, могу јасније и да одреде цену свог рада. Недавни пробој српске уметности на међународно тржиште путем сајмова уметности даје могућност да се јасније дефинишу цене дела домаћих савремених аутора. Поента градског откупа је и да се стимулишу млађи уметници чије су биографије већ референтне и који грабе позиције на међународној сцени.