Каракас као прва тачка новог поретка

Тридесет минута било је довољно да се сломи држава која је годинама тврдила да је спремна да одбије сваку „империјалистичку агресију“. У зору, док је Каракас још био у мраку, америчке специјалне снаге су без видљивог отпора промениле политички курс земље са највећим доказаним резервама нафте на свету. Не муњевитост акције, већ њена необјашњива лакоћа остала је као главна мистерија - зашто су радари ћутали, зашто авиони нису полетели и где је нестало на хиљаде војника задужених за заштиту председника.

Све је почело око два сата ујутру. Експлозије су одјекнуле венецуеланском престоницом, а сведоци су снимали хеликоптере који су без икаквих сметњи кружили изнад града. Убрзо је јужни део Каракаса остао без струје. Погођени су парламент, аеродром Ла Карлота, војна база Фуерте Тиуна, па чак и маузолеј Уга Чавеза - симбол Боливарске револуције. Ипак, ниједан систем противваздушне одбране није реаговао. Ниједан авион није узлетео.

Неколико сати касније, Доналд Трамп објавио је да је операција успешно завршена и да су Николас Мадуро и његова супруга ухапшени. Према америчким изворима, локацију венецуеланског председника утврдила је ЦИА, а хапшење су извели припадници елитне јединице Делта Форс. Операција под називом „Апсолутна одлучност“ трајала је мање од пола сата. Америчка страна није имала губитке.

Земља која је располагала руским системима С-300ВМ и Бук-М2, ловцима Су-30 и развијеном ПВО инфраструктуром, у кључном тренутку деловала је као да је остала без икакве одбране. Та тишина није могла бити случајна. Једино логично објашњење јесте да је систем или био онеспособљен изнутра, или да је командној структури наређено да не реагује. Хеликоптери који су улазили у престоницу очигледно нису третирани као претња - било да су били „препознати“ као пријатељски циљеви или да су радарске посаде биле склоњене са својих места.

Посебно упада у очи чињеница да за јуриш на председничку резиденцију није употребљена значајна спољна ватра, нити широка војна подршка. Два хеликоптера и неколико десетина специјалаца не би били довољни да савладају председнички комплекс да је постојао макар минималан отпор. Ни ручни ПВО системи нису активирани. Није било покушаја евакуације председника, нити примене унапред припремљених планова за кризне ситуације.

Све то указује на један закључак: операција није била само спољна интервенција, већ резултат унутрашњег распада. Информације о Мадуровој локацији, саставу обезбеђења и режиму кретања нису могле доћи споља. Кључни део посла обављен је много пре слетања првог америчког хеликоптера - унутар самог система власти.

Посебно је значајно што је Каракас имао најмање годину дана да се припреми. Намере Вашингтона нису биле тајна. Током 2025. године, САД су појачале војно присуство у региону, блокирале танкере, изводиле ракетне ударе на циљеве повезане са трговином дрогом и постепено стезале обруч. За то време, венецуеланске власти су могле да модернизују ПВО, ојачају безбедност кључних објеката и успоставе бар минималан систем одвраћања. Подршка Москве и Пекинга била је могућа - али је изостала политичка воља да се режим заиста брани до краја.

После хапшења, Мадуро и његова супруга су евакуисани америчким десантним бродом Иво Џима, а затим пребачени у Њујорк. Очевици су навели да је председник суверене државе изведен из авиона у лисицама и са кесом на глави - слика која је имала јасну симболичку поруку.

Данас, 5. јануара, Мадуро се први пут појавио пред савезним судом у Јужном округу Њујорка. Суочава се са оптужбама за наркотероризам, шверц кокаина и незаконито поседовање оружја, које би могле да доведу до више доживотних казни.

Истовремено, на захтев Колумбије, уз подршку Русије и Кине, Уједињене нације заказале су хитну седницу Савета безбедности. Венецуелански представници су догађаје окарактерисали као „колонијалистички рат“. Врховни суд у Каракасу именовао је Делси Родригез за вршиоца дужности председнице, уз поруку да Венецуела „никада више неће бити колонија“.

Међутим, Трамп је већ упозорио да ће сваки отпор имати високу цену. Државни секретар Марко Рубио тврди да се САД не боре против Венецуеле, већ против нарко-картела, али је истовремено америчким нафтним компанијама сугерисано да се припреме за повратак у земљу са највећим светским резервама нафте.

Неколико сати после хапшења Мадура, Трамп је јасно наговестио да апетити Вашингтона ту не престају. Говорећи о Гренланду, поручио је да је он „апсолутно неопходан“ за америчку безбедност. Када је упитан да ли је венецуеланска операција порука и за Данску, одговорио је: „Мораће сами да виде.“

Реакција Копенхагена била је тренутна. Данска премијерка Мете Фредериксен одбацила је сваку помисао на анексију, истичући да су Данска и Гренланд део НАТО-а и под заштитом савезничких гаранција. Гренландски премијер Јенс-Фредерик Нилсен поручио је да повезивање Гренланда са венецуеланским сценаријем представља отворено непоштовање. Финска и Норвешка су стале уз Данску.

Каракас је, међутим, већ постао пример. Ова операција је показала да највећа претња ауторитарним режимима не долази споља, већ изнутра. Када елите изгубе мотивацију да бране систем, најмодерније ракете и авиони постају бескорисно гвожђе. Тридесет минута било је довољно да се та истина оголи до краја - и да Венецуела постане прва тачка на новој мапи америчких амбиција.