Шта кри­ју на­ши оти­сци пр­сти­ју

Фран­ци­ска Хо­хас из Ар­ген­ти­не оп­ту­жи­ла је бив­шег парт­не­ра 1892. го­ди­не да је убио њи­хо­во де­те, а је­дан ис­тра­жи­тељ про­на­шао је кр­ва­ви оти­сак пр­ста на вра­ти­ма ку­ће ко­ји је од­го­ва­рао упра­во њој.

Тај траг до­вео је до ње­ног при­зна­ња зло­чи­на. Ово је био пре­се­дан у исто­ри­ји фо­рен­зи­ке и пр­ви слу­чај у ко­јем је уби­ство ре­ше­но ис­кљу­чи­во за­хва­љу­ју­ћи па­пи­лар­ним ли­ни­ја­ма не­ке осо­бе.

Да­нас оти­сци пр­сти­ју пред­ста­вља­ју је­дан од нај­по­у­зда­ни­јих фо­рен­зич­ких ала­та са­вре­ме­не кри­ми­на­ли­сти­ке.

У же­љи да до­би­је од­го­вор на пи­та­ње шта кри­ју на­ши оти­сци пр­сти­ју, по­се­ти­ли смо про­сто­ри­је Де­парт­ма­на фо­рен­зич­ког ин­же­њер­ства на Кри­ми­на­ли­стич­ко-по­ли­циј­ском уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду.

До­цент др Не­ма­ња Вуч­ко­вић об­ја­снио је за „По­ли­ти­ку” да па­пи­лар­не ли­ни­је пред­ста­вља­ју низ сит­них гре­бе­на и бра­зди ви­дљи­вих на спо­ља­шњем сло­ју ко­же пр­сти­ју, дла­но­ва и та­ба­на ко­је на­ста­ју сла­га­њем па­пи­ла, тач­ни­је квр­жи­ца у уну­тра­шњем сло­ју ко­же.

Наш са­го­вор­ник ка­же да осим је­дин­стве­но­сти, па­пи­лар­не ли­ни­је од­ли­ку­ју и не­про­мен­љи­вост то­ком жи­вот­ног ве­ка осо­бе, мо­гућ­ност кла­си­фи­ка­ци­је и пре­но­си­вост. Упра­во ова по­след­ња ка­рак­те­ри­сти­ка до­при­но­си чи­ње­ни­ци да, ка­да го­во­ри­мо о кри­вич­ним де­ли­ма, тра­го­ви па­пи­лар­них ли­ни­ја чи­не око де­сет од­сто свих тра­го­ва на ме­сту до­га­ђа­ја.

„Оти­сци пр­сти­ју су пот­пу­но је­дин­стве­ни, а про­це­њу­је се да је ве­ро­ват­но­ћа да две осо­бе има­ју иден­тич­не оти­ске пр­сти­ју ма­ња од је­дан пре­ма 64 ми­ли­јар­де. То зна­чи да би ве­ро­ват­но тре­ба­ло ви­ше од ми­ли­он го­ди­на да се две осо­бе са иден­тич­ним оти­сци­ма слу­чај­но по­ја­ве у ба­зи по­да­та­ка оти­са­ка пр­сти­ју. По­ред то­га што не по­сто­је две осо­бе на све­ту ко­је има­ју иден­ти­чан оти­сак пр­ста, јед­на осо­ба има аутен­тич­не оти­ске на сва­ком од де­сет пр­сти­ју ру­ку”, об­ја­снио је Вуч­ко­вић.

Струч­ња­ци из Ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих по­сло­ва по­тра­гу за исти­ном че­сто опи­су­ју као игру „мач­ке и ми­ша” због че­га не из­не­на­ђу­је по­да­так са Де­парт­ма­на фо­рен­зич­ког ин­же­њер­ства да по­је­ди­ни из­вр­ши­о­ци на­мер­но се­ку и за­ши­ва­ју ја­го­ди­це пр­сти­ју да би про­ме­ни­ли из­глед гре­бе­на.

Вуч­ко­вић до­да­је да је ве­о­ма за­ни­мљи­во от­кри­ће да од­ре­ђе­ном ге­не­тич­ком му­та­ци­јом мо­же на­ста­ти адер­ма­то­гли­фи­ја – на­след­но обо­ље­ње ко­је до­во­ди до пот­пу­ног од­су­ства па­пи­лар­них ли­ни­ја. Ја­го­ди­це пр­сти­ју осо­ба са адер­ма­то­гли­фи­јом су пот­пу­но глат­ке и не­ма­ју на­бо­ре ка­рак­те­ри­стич­не за људ­ски прст. Та­ко је от­кри­ве­но да це­ла по­ро­ди­ца у Бан­гла­де­шу не­ма оти­ске пр­сти­ју, а је­дан од пр­вих слу­ча­је­ва овог обо­ље­ња за­бе­ле­жен је 2007. го­ди­не, ка­да јед­на осо­ба ни­је мо­гла да уђе на те­ри­то­ри­ју Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва јер ни­је има­ла оти­ске пр­сти­ју.

Док по­чи­ни­о­ци нај­те­жих кри­вич­них де­ла те­же ка скри­ва­њу тра­го­ва, а над­ле­жни ка прав­ди, по­ста­вља се пи­та­ње шта се сма­тра ква­ли­тет­ним оти­ском, а шта оте­жа­ва иден­ти­фи­ка­ци­ју. Вуч­ко­вић је ис­та­као да се ква­ли­тет­ним оти­ском пр­ста сма­тра сва­ки оти­сак ко­ји има до­вољ­но ин­фор­ма­тив­них мар­ке­ра за иден­ти­фи­ка­ци­ју.

„Ти мар­ке­ри се зо­ву ми­ну­ци­је или ми­ну­циј­ске тач­ке, ко­је пред­ста­вља­ју све пре­ки­де или про­ме­не то­ка па­пи­лар­них ли­ни­ја и ко­ји до­при­но­се по­у­зда­ној иден­ти­фи­ка­ци­ји осо­ба.

Оне има­ју на­зи­ве и об­ли­ке као од­ре­ђе­ни пој­мо­ви у при­ро­ди, па та­ко раз­ли­ку­је­мо је­зе­ро, остр­во, гра­на­ње или ра­чва­ње (би­фур­ка­ци­ју, три­фур­ка­ци­ју), тач­ку, уди­цу, мост, укр­шта­ње па­пи­лар­них ли­ни­ја и слич­но. Пре­ма по­сто­је­ћој суд­ској прак­си, у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји по­треб­но је по­ду­да­ра­ње нај­ма­ње 12 ми­ну­ци­ја исте ло­ка­ци­је, ори­јен­та­ци­је и ге­о­ме­триј­ске фор­ме из­ме­ђу два ис­пи­ти­ва­на оти­ска ка­ко би се из­вр­ши­ла по­у­зда­на иден­ти­фи­ка­ци­ја, а тај број мо­же да се раз­ли­ку­је од зе­мље до зе­мље”, об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник.

Ка­да се до­го­ди уби­ство, ме­сто зло­чи­на пре­ста­вља кон­та­ни­ми­ра­ну зо­ну, а тра­го­ви мо­гу би­ли би­ло где. Вуч­ко­вић је на­по­ме­нуо да уоп­ште­но тра­го­ви у кри­ми­на­ли­сти­ци, па та­ко и тра­го­ви па­пи­лар­них ли­ни­ја, мо­гу би­ти ви­дљи­ви и не­ви­дљи­ви.

„Ви­дљи­ви тра­го­ви су ја­сно ви­дљи­ви људ­ским оком и де­ле се на по­зи­тив­не, не­га­тив­не и ути­сну­те тра­го­ве. По­зи­тив­ни тра­го­ви на­ста­ју пре­но­ше­њем стра­ног ма­те­ри­ја­ла, као што су крв, ма­сти­ло и пре­маз, са пр­ста на не­ку под­ло­гу. Не­га­тив­ни тра­го­ви на­ста­ју ка­да па­пи­лар­не ли­ни­је укла­ња­ју не­ки по­вр­шин­ски ма­те­ри­јал, као што су пра­ши­на или га­реж, док ути­сну­ти оти­сци пред­ста­вља­ју тро­ди­мен­зи­о­нал­не тра­го­ве, ко­ји на­ста­ју при кон­так­ту из­ме­ђу пр­ста и не­ке ме­ка­не под­ло­ге, као што су гли­на или во­сак. Ви­дљи­ви тра­го­ви се мо­гу фик­си­ра­ти и из­у­зе­ти са ме­ста до­га­ђа­ја, а по­том ана­ли­зи­ра­ти у ци­љу утвр­ђи­ва­ња иден­ти­те­та осо­бе. С дру­ге стра­не, ла­тент­ни тра­го­ви па­пи­лар­них ли­ни­ја су не­ви­дљи­ви го­лим оком и са­др­же зној, се­бум и дру­ге суп­стан­це ко­је лу­че зној­не жле­зде. Ови тра­го­ви се нај­че­шће на­ла­зе на ме­сту до­га­ђа­ја, али ујед­но их је нај­те­же от­кри­ти, јер су, као што им и са­мо име ка­же, при­сут­ни, а не­ви­дљи­ви”, ка­же др Вуч­ко­вић.

Узи­ма­ју­ћи у об­зир чи­ње­ни­цу да је сва­ки прст „при­ча за се­бе” и да ни­ко ни­је ро­ђен као уби­ца, већ да то по­ста­је – оста­је не­ја­сно на ко­ји на­чин тра­го­ви до­спе­ва­ју у ба­зу по­да­та­ка. Вуч­ко­вић је об­ја­снио да је при­ли­ком из­ра­де би­о­ме­триј­ског до­ку­мен­та (по­пут лич­не кар­те, пут­не ис­пра­ве и слич­но) нео­п­ход­но пу­тем ске­не­ра де­по­но­ва­ти оти­сак ка­жи­пр­ста де­сне и/или ле­ве ру­ке у ба­зу по­да­та­ка. На­гла­сио је да се по­ре­ђе­ње оти­са­ка на­спрам та­кве ба­зе по­да­та­ка мо­же ко­ри­сти­ти ис­кљу­чи­во за свр­хе ве­ри­фи­ка­ци­је или иден­ти­фи­ка­ци­је у слу­ча­је­ви­ма од јав­ног и др­жав­ног зна­ча­ја, на при­мер, при­ли­ком пре­ла­ска др­жав­не гра­ни­це.

„Из­у­зет­но је ре­дак слу­чај да се та­кви оти­сци ко­ри­сте у ци­љу ра­све­тља­ва­ња кри­вич­них де­ла, а то је мо­гу­ће ис­кљу­чи­во уз по­себ­но одо­бре­ње над­ле­жног су­да. С дру­ге стра­не, по­ли­ци­ја по­се­ду­је ба­зу по­да­та­ка оти­са­ка пр­сти­ју до­би­је­них од осо­ба ко­је су фо­рен­зич­ки ре­ги­стро­ва­не у слу­жбе­ним про­сто­ри­ја­ма. То мо­гу би­ти осум­њи­че­ни или дру­ге осо­бе ко­је су по­ве­за­не са од­ре­ђе­ним кри­вич­ним де­лом. Та­ко је мо­гу­ће иден­ти­фи­ко­ва­ти осо­бе ко­је су тзв. по­врат­ни­ци у из­вр­ше­њу кри­вич­них де­ла, јер су ра­ни­је већ ре­ги­стро­ва­ни у ба­зи по­да­та­ка. Ре­ги­стра­ци­јом оти­са­ка но­вих осо­ба ко­ји се ра­ни­је ни­су на­ла­зи­ли у ба­зи по­да­та­ка мо­гу­ће је ра­све­тли­ти ста­ри­ја кри­вич­на де­ла код ко­јих ни­је био по­знат из­вр­ши­лац”, ре­као је Вуч­ко­вић.

Уко­ли­ко не­ма те­ла и оруж­ја, али по­сто­ји оти­сак пр­ста или пр­сти­ју на ме­сту зло­чи­на, мо­же ли се го­во­ри­ти о до­ка­зу? Вуч­ко­вић од­го­ва­ра да се на осно­ву све­га на­ве­де­ног мо­же за­кљу­чи­ти да оти­сак пр­ста, од­но­сно траг па­пи­лар­них ли­ни­ја пред­ста­вља из­у­зет­но чврст до­каз у то­ку суд­ског по­ступ­ка, бу­ду­ћи да пред­ста­вља је­дин­стве­ну би­о­ме­триј­ску ка­рак­те­ри­сти­ку сва­ке осо­бе.

„Ва­жно је на­по­ме­ну­ти да по­сто­је број­на ак­ту­ел­на ис­тра­жи­ва­ња ко­ја ис­ти­чу и дру­ге ве­о­ма зна­чај­не ин­фор­ма­ци­је ко­је се мо­гу до­би­ти из тра­га па­пи­лар­них ли­ни­ја. По­ред то­га што пред­ста­вља би­о­ме­триј­ску ка­рак­те­ри­сти­ку, траг па­пи­лар­них ли­ни­ја пред­ста­вља из­вор би­о­ло­шког ма­те­ри­ја­ла из ко­јег је мо­гу­ће изо­ло­ва­ти ДНК мо­ле­кул (та­ко­зва­ни кон­такт­ни тра­го­ви ДНК) ка­ко људ­ског, та­ко и ми­кроб­ног по­ре­кла. Ис­тра­жи­ва­ња су та­ко­ђе по­ка­за­ла да кон­такт­ни тра­го­ви мо­гу да се ко­ри­сте у ци­љу до­би­ја­ња ана­ли­тич­ких по­да­та­ка, по­пут иден­ти­фи­ка­ци­је осо­ба ко­је су по­ве­за­не са не­до­зво­ље­ном про­из­вод­њом и про­ме­том пси­хо­ак­тив­них кон­тро­ли­са­них суп­стан­ци, екс­пло­зив­них ма­те­ри­ја и слич­но. На тај на­чин мо­гу­ће је утвр­ди­ти кре­та­ње, рад­ње и на­ви­ке осо­ба. То мо­же би­ти ве­о­ма зна­чај­но за усме­ра­ва­ње то­ка ис­тра­ге, по­себ­но у слу­ча­је­ви­ма ка­да услед ло­шег ква­ли­те­та тра­га па­пи­лар­них ли­ни­ја ни­је мо­гу­ће утвр­ди­ти иден­ти­тет осо­бе. Пре­ма то­ме, оти­сци пр­сти­ју пред­ста­вља­ју ви­ше­стру­ки из­вор ве­о­ма зна­чај­них ин­фор­ма­ци­ја, а ис­тра­жи­ва­ња у бу­дућ­но­сти мо­гу да по­ка­жу да ли ће но­ва са­зна­ња та­ко­ђе мо­ћи да се ко­ри­сте као до­ка­зи на су­ду”, за­кљу­чио је Не­ма­ња Вуч­ко­вић.

По­моћ при ре­ша­ва­њу зло­чи­на

Уби­ство по­ли­цај­ца Дра­га­на Ра­ши­ћа, ко­је се до­го­ди­ло 1996. го­ди­не, ре­ше­но је де­це­ни­ја­ма ка­сни­је и то уз по­моћ ру­ског си­сте­ма за об­ра­ду оти­са­ка пр­сти­ју. По­чи­ни­лац је го­ди­на­ма био не­по­знат, а слу­чај се во­дио као не­ре­шен. Ипак, при­ли­ком пре­тра­жи­ва­ња ба­зе из­вр­ше­но је упо­ре­ђи­ва­ње оти­ска пр­ста ко­је је про­на­ђе­но на ме­сту зло­чи­на на осум­њи­че­ним ли­ци­ма. Је­дан оти­сак се из­дво­јио, по­ду­да­рао се са јед­ним осум­њи­че­ним, чи­ме је до­шло до за­тва­ра­ња слу­ча­ја, а по­чи­ни­лац нај­те­жег кри­вич­ног де­ла је за­вр­шио иза ре­ше­та­ка.

За­хва­љу­ју­ћи АФИС – дак­ти­ло­граф­ској ба­зи по­да­та­ка, по­ли­ци­ја је 2016. го­ди­не на­пра­ви­ла ко­рак на­пред у ре­ша­ва­њу дво­стру­ког уби­ства, ко­је се до­го­ди­ло 1998. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. Та­да су уби­је­ни Ха­ки и Ја­куб Ав­ду­ти, а на ме­сту зло­чи­на на­ђе­ни су оти­сци пр­сти­ју за ко­је се прет­по­ста­вља­ло да при­па­да­ју по­чи­ни­о­цу. Из ре­сор­ног ми­ни­стар­ства су ис­та­кли да оти­сци пр­сти­ју нај­че­шће бу­ду „де­сна ру­ка” ис­тра­жним ор­га­ни­ма у слу­ча­ју кра­ђа, али да се до­га­ђа и да ра­све­тле раз­бој­ни­штво и уби­ство. По­чет­ком 2025. го­ди­не дво­стру­ки уби­ца, ко­ји је 27 го­ди­на из­бе­га­вао за­кон, за­вр­шио је иза ре­ше­та­ка. Та­да је Ви­ше јав­но ту­жи­ла­штво у Бе­о­гра­ду по­ди­гло оп­ту­жни­цу про­тив З. В. (48) због сум­ње да је у ја­ну­а­ру 1998. го­ди­не убио две осо­бе. Оти­сак пр­ста играо је кључ­ну уло­гу и у ре­ша­ва­њу уби­ства ста­ри­це Ру­жи­це Та­ле­вић у Ни­шу. По­ли­ци­ја је, у ста­ну у ко­јем је жи­ве­ла 83-го­ди­шња­ки­ња, на ци­пе­лар­ни­ку про­на­шла тра­го­ве па­пи­лар­них ли­ни­ја осум­њи­че­ног. Тај траг је по­слу­жио као кључ­ни до­каз про­тив по­чи­ни­о­ца И. У., ко­ји је ка­сни­је осу­ђен.