Храм у Разбоју сведок српске саборности

Србац – Православна црква Преображења Господњег у Разбоју код Српца, где је митрополит црногорски Јоаникије 1945. године служио последњу литургију за чланове Југословенске војске у отаџбини који су изгинули у борби против усташа у Лијевче пољу, представља јединствен духовни споменик у целом крају. Подигнута је на лепом и врло равном месту, поред бистре и валовите реке Врбас, како је то 1892. године писао босанскохерцеговачки „Источник”, у чланку „Из парохије стапарске”. Такође се наводи да земљиште на којем су 21. маја 1891. године освећени темељи, има у простору два дана орања, од којег је половина опредељена за гробље.

„Сву ту земљу, поклонио је црквеној општини спахија села Стапара Ариф ага Гушић из Бањалуке”, пише „Источник” у истом чланку. Срби су били веома предани на изградњи цркве и већ наредне, 1892. године, 12. јула, на Петровдан освећен је крст. Учинио је то прота Симо Бјелајац из Градишке, који је одређен за надзорника радова. Он је притом изрекао беседу:

„Радујте се, дакле благочестиви хришћани, јер доиста ускрсну слава Бога нашега и овде данас, међу вама. Оно што неколико векова жељно изгледаше и очекиваше наши преци, на свима тако рећи крајевима нашег милог отечества поносне Босне, ми њихово сретније потомство, почели смо, ето, то доживљавати и по селима.”

Овај свети крст, казао је даље Бјелајац, освећен овде, који ће се у висини блистати над главама и кућама нашим, казиваће свакоме да се мисли и срца сељака овога села и парохије, као тамјан узвишавају са земље на небо. Потомци ваши приповедаће о вама као о својим прецима који су били добри, прави и благочестиви хришћани, прави Срби и врсни тежаци, што ће им сведочити и овај скромно подигнути храм.

Дан освећења храма, о чему се, у то време увелико причало и писало, уследио је 6. септембра 1892. године. О том догађају писале су „Врбаске новине”, у чланку којим је исказана сва љубав Лијевчана према својој цркви.

„Kада грану жарко од истока сунце, и обасја васељену својим топлим зрацима највеличанственије, забруја милозвучно звоно са белог и високог торња, загрмеше прангије и надалеко разгласише да настаје свечани дан. Свет је још непрестано долазио, и ако је већ цио простор око цркве био пун. Kако тежаци, тако исто и варошани из више места, похиташе да се срцем и душом придруже братској свечаности… Око осам сахата, пошао је г. митрополит (дабробосански Ђорђе Николајевић оп. а) од свог стана у цркву, а пред њим ишла су деца из градишке школе, обучена у стихаре (део дугачке православне одежде од белог и шареног материјала), носећи чираке (сталак за свећу) и рипиде (церемонијални богослужећи реквизит). За децом ишли су шест свештеника и ђакон, сви обучени у црквена одјејанија (мантија). Иза ових корачао је тихо и споро старац митрополит, а по зади њему следовало је шеснаест свештеника и силни народ, и тако допратише га до у цркву, уз грување прангија, звоњење звона и певање тропара Преобразилсја. Најпре је обављен чин освештавања цркве, па онда архијерејска служба, на којој је произведен искушеник манастира Гомионице Петар Иванчевић, за јерођакона, а Гавро Стојнић јеромонах, за игумана истог манастира.”

Ипак, срећа због цркве и црквених звона није потрајала дуго јер су аустријске власти 1917. године однеле два звона да од њих саливају метке. После Првог светског рата неколико савесних домаћица, наводи се у црквеним књигама, порадило је да разбојска лепа црква добије звона, само сада не два него три. Вредне домаћице дале су се на посао који је 1936. године крунисан успехом, јер су 6. децембра освећена три звона. Освећење је предводио архијерејски намесник и народни посланик прота Душан Суботић у присуству више од пет хиљада верника. Певало је Српско певачко друштво „Бранко” из Босанске Градишке, с председником Добрицом Милетићем. После освећења одржан је народни ручак на којем је прота Душан Суботић говорио о значају звона у српској цркви и прву здравицу упутио Његовом величанству, младом краљу Петру Другом, наводи се у тексту „Велика народна свечаност у Разбоју” у „Врбаским новинама” од 9. децембра 1936. године. Месни парох Рувим Бубњевић захвалио је на труду вредним домаћицама, након чега је настало народно весеље, до касно у ноћ.

У порти храма, који чами у осами, често плављен од Врбаса, и напуштен, сахрањени су народни јунак Видак Новковић и глумац Угљеша Којадиновић, на чијој мермерној плочи, његовим рукописом, пише: „Уморан од додира, од устију, уморан од човека, кренух свом удесу, својој крхотини”,

Спомен Јовану Балабану

О тежњи становника Разбоја да подигну храм и сада сведочи споменик Јовану Балабану, на којем, осим године смрти (1902) пише: „Бивши и вредни тежак у селу Разбоју, и како врли патриота Србин, тежио је просветном циљу и придати светом храму и цркви разбојској звоно од 518 форинти, нек му је од светог народа и храма вечна слава и хвала. У 83. години овоземног живота, као мученик, пресели у вечни живот, утопивши се у реци Врбасу 19. априла”.