Празновање у породичном кругу

Ђорђе Милошевић*

С рождеством Христовим. Овим речима велика већина грађана Русије поздравиће 7. јануара укућане, познанике, пријатеље и све људе добре воље честитајући им Божић, један од највећих хришћанских празника. Традиција је да се за овај дан у домовима окупе сви укућани уз празничну трпезу и украшене божићне јелке које се постављају и по трговима и другим слободним градским просторима.

Обичај је да се кућа уочи празника детаљно очисти, да се припреми дванаест јела и закуски, колико је било Христових апостола. Такође је обичај да се на трпезу изнесе печено прасе или гуска испуњена јабуком и да се умеси колач са ликом јагњета и прелије белим шећером. Божићно јагње симболише жртву коју је поднео Исус Христ. Празнични сто прекрива се белим столњаком, а на прозоре се стављају упаљене свеће које симболишу јединство с другим људима, чиме се даје до знања да су сва врата отворена за госте.

Сви ови обичаји односе се углавном на житеље мањих насеља у провинцији. Последњих година руски богаташи уобичавају да за новогодишње и божићне празнике путују у иностранство и проведу време у становима и апартманима које су купили на обалама топлих мора.

У црквама широм земље, којих има око две хиљаде, служе се свечане литургије и одржавају ноћна празнична богослужења. Централно богослужење у Храму Христа Спаситеља у Москви по традицији служиће патријарх московски и целе Русије Кирил. Уобичајено је да овој служби, осим многобројних грађана, присуствују и високе државне личности. Први председник постсовјетске Русије Борис Јељцин присуствовао је божићним богослужењима кад му је здравље то дозвољавало. А председник Путин најчешће присуствује божићном богослужењу у некој цркви у Подмосковљу или у неком мањем граду у унутрашњости.

Да подсетимо. патријарх Кирил, који је после смрти Алексија Другог 2008. године дошао на трон патријарха московског и целе Русије, боравио је у Београду новембра 2014. године, када му је уручен почасни докторат београдског универзитета и додељен Орден Светог Саве првог реда.

Божић и други верски празници нису јавно обележавани за све време совјетске власти, дакле пуних седам деценија. По Москви је кружила прича да многи одрасли Руси не знају поштено ни да се прекрсте. Молитву „Оче наш” знао је тек понеки средовечни Рус, а у цркву је мало ко ишао. Верници су сматрани непријатељима државе. Ако је неко кришом и отишао у њу, могао је имати велике неприлике, на послу или другде. Многи божји храмови претварани су у магацине и складишта, а многе цркве су биле под катанцем. „Рађали смо се и умирали некрштени, говорило се у црквеним круговима. За обнову православне хришћанске традиције биће нам потребно много времена.”

У Москви, на обали истоимене реке, тридесетих година прошлог века срушена је монументална Црква Христа Спаситеља. Као да је неко желео да у народ с исконском хришћанском православном традицијом утка најдубљу мржњу према починиоцима тог варварског чина и идеологији којом су руковођени. Други у цивилизованом свету такве историјске и културне споменике чувају као највеће светиње, а код нас их руше у име и за добро народа, говорило се у црквеним и интелектуалним круговима.

Ту и тамо могла су се чути мишљења да је рушење храма наредио лично Стаљин. Црква се у ваздушној линији налазила близу Кремља, па се Стаљин наводно плашио да неко с куполе не изврши на њега атентат.

Било је предлога да се на том месту подигне монументално здање – конгресни дворац, који би истовремено био споменик победи револуције, комунизма и њеним вођама. Конгресни дворац требало је да представља ремек-дело архитектуре и уметности, нешто попут египатских пирамида. Не по облику, него по величини и историјском значају. У непосредној близини је и Кремљ, па би се ово здање уклапало у целокупан историјски амбијент.

Здање храма било је тако чврсто да је за његово рушење употребљена велика количина експлозива. А од изградње конгресног дворца ипак се одустало. На месту порушеног храма зјапила је огромна рупа која је била попуњена водом из топловода. То је била својеврсна атракција у самом центру Москве: усред зиме, кад се температура спуштала и до минус двадесетак степени, људи су се купали у топлој води, а над читавом околином дизао се огроман облак паре.

Угледне личности у Москви још у то време с огорчењем су констатовале да док Европа почива на католицизму, а Америка уздиже култ протестантизма, православна Русија лута беспућем. „Као да смо тиква без корена”, говориле су ове личности. А руски човек је вековима био добар православни хришћанин, одувек је свој живот повезивао са Свевишњим, са Црквом и Мајком Божјом.

Чак и за време Стаљина, па касније Хрушчова и Брежњева, многи људи су пред крај живота, понекад пешице и чак из Сибира, долазили у Светоданиловски манастир или Загорск (сада Сергијев Посад), надомак престонице, где је седиште патријаршије, да се помоле Богу и очишћени од грехова оду на онај свет.

Почевши од половине деведесетих година прошлог века, учињени су значајни кораци да се православна хришћанска традиција обнови. Она је на овим просторима вековима била упориште православља, не само у Русији него и у свету. Стручњаци кажу да без православних Руса православље као део хришћанске културе и религије не би могло да опстане.

Власти су учиниле неколико значајних корака. Већина црквених здања враћена је у власништво Православне цркве. А на истом месту где се налазила порушена Црква Христа Спаситеља у рекордном року изграђена је нова – Храм Христа Спаситеља – средствима државе и добровољним прилозима. То је данас највећа и најлепша православна богомоља у свету, чија метална купола доминира читавим крајем.

У Москви је 1993. године отворен Православни универзитет. На свечаном отварању чуле су се речи да ће ова установа „оспособљавати научну елиту чија ће делатност бити заснована на православним традицијама”.

У црквеним круговима, а и у народу, православна Русија пре тридесетак година почела је да се буди из дубоког сна. У интелектуалним круговима говори се да без оживљавања традиције православног хришћанства не може бити ни процвата велике државе. Русија без православља не може постојати ни опстати. То би били нека друга, туђа држава и туђ народ. Велика заслуга за обнављање цркве и православних традиција у Русији припада свакако Његовој светости бившем патријарху Алексију Другом, који је био и велики пријатељ Србије и српског народа.

Треба, међутим, имати у виду да Русија није само православна земља.

Она је великим делом и муслиманска држава. Од око 145 милиона становника, око 12 милиона (према неким подацима и знатно више) исповеда ислам. Читав Северни Кавказ, па Татарска република, Башкирија, Удмуртија и неке друге републике и покрајине насељени су претежно муслиманским живљем. Ту су затим Калмици који исповедају будизам, па Јевреји с јудаизмом, па Бурјати, Јакути и многи други са својим религијама и обичајима. И у Москви и у другим великим градовима живи доста људи несловенске националности који не исповедају православље.

Ипак, доминантна религија грађана Руске Федерације је православље. Зато и поздрав „С рождеством Христовим” представља доминантну верску поруку током божићних празника.

*Бивши шеф дописништва Танјуга из Москве