Мир Божји, Христос се роди

Приближава се крај Божићног поста и долази моменат велике радости кад се на огњиштима прославља рођење Спаситеља. Сваком истински верујућем човеку ово је период кад се припрема за најрадоснији моменат и кад преиспитује себе какав је био, да ли је сваком опростио, да ли може бољи да буде, какве су му мисли, да ли је добар према својим укућанима, комшији, колико се о неког огрешио…

Свака хришћанска душа има потребу за покајањем, јер нема тог човека који није грешан. Зато је важно да током поста добро наше мисли пресаберемо и да све оно што нам је на души исповедамо како бисмо се удостојили да приђемо светом путиру када дође најрадоснији тренутак.

Многи ће рећи да је то тек нека безвезна церемонија, но греше. Онај ко осећа да је нешто грешно учинио и ко се због свог непочинства постиди и пред Господом искрено покаје, тај добија невероватну снагу да у остатку свог земаљског живота постане бољи човек.

Отуда нема потребе да страхујемо шта ће о нама рећи окружење, јер оговарања и клевета има колико хоћете. Обичан човек веома често покушава да суди о другима, а да их чак и не познаје, те износећи најгоре клевете и оговарајући неког кога не познаје, несвесно чини ужасан грех. Страх једини који би требало да имамо то је онај страх од Божјег суда, оног момента када дођемо пред Господа да му се представимо, јер у овоземаљском животу можеш да превариш и да се претвараш да си добар човек. Пред Господом та превара пада у воду. Зато је искрено покајање, посебно пред велике празнике, од огромне важности.

Нема тог човека који у неком моменту није макар у себи опсовао неког, ко је помало завидан на комшију, пријатеља, који није помислио нешто ружно према неком политичару, спортисти, који није чак и несвесно својим гестом неког увредио, који није попио коју више, помало бежао од кућних обавеза према породици…

Могли бисмо данима да набрајамо бројне ситне грехе које учинимо, а који су нам на неки начин постали свакодневица. Овоземаљски свет је препун искушења. Веома је важно како се ми понесемо пред тим искушењима. Неко се труди да дође до енормног богатства газећи све могуће моралне вредности. Опет, неко стекне многа овоземаљска блага, јер је својим животом, радом и трудом то од Господа заслужио. Но, завист оних који нису на његовом нивоу њега доводи до бројних искушења. Тешко је човеку да отрпи лажи које се о њему сеју на сваком кораку, јер посебно у нашем српском друштву одувек смо имали одбојност према успешним људима, па смо стављали знак једнакости између богатог зликовца и богатог поштеног човека. Сматрали смо увек да нема тог рада и способности који могу да вас доведу до тога да будете успешни, па су многи проглашавани за најгоре зликовце без икаквог разлога. Неки су и добрано пострадали због туђих клевета, да ли тако што лажи више нису могли да отрпе, да ли тако оклеветани и кроз намештене судске процесе, у сваком погледу су уништени. Само онај ко уме сву ту муку и тескобу кроз разна искушења која Господ пред њега ставља да превазиђе мирно, кроз молитву и да у свом срцу не понесе мржњу према оном који га је клеветао и због личне зависти зло призивао, тај ће заслужити небеске дарове.

Оно што је суштина јесте наше схватање како овоземаљски живот функционише. Нема тог овоземаљског блага које ће нас учинити важним једног дана кад пред Господа дођемо.

Пред Њега равноправно иду на суд и онај ко је имао све што се пожелети може у овоземаљском свету и онај убоги сиромах. Ковчег и иловача су и за једног и за другог. Суштина је у томе како смо живели и да ли смо својим животом заслужили Рајска насеља. Пишем све ово, мада нисам теолог већ само искрено верујући човек, због свега што се у нашој отаџбини збива.

Пишем јер и сам падам у веома тешка искушења кад ме клеветају и износе лажи о мени баш они који ме никада упознали нису и који заиста наносе озбиљне муке како мени, тако и мојој породици. Као човек од крви и меса неретко добијем жељу да пронађем тог који лаже, да га пропустим кроз шаке, јер понесе ме гнев. Но, то је мој грех с којим се ужасно тешко борим. Могу да замислим како је председнику републике када му пишу да му отац није отац или да му је дете криминалац, да је он убица и томе слично. Запита ли се свако од нас да ли би такве клевете могао да поднесе мирно? Но, управо је величина у томе да све то мирно прихватимо, јер то јесте искушење којим нас ђаво куша да реагујемо непримерено.

Наше смирење, искрена молитва, како за мир у нашој отаџбини, у породици, међу људима, тако и молитва за оног ко те клетве шири, то је наша победа. Пред крај смо Божићног поста и то је баш оно време кад морамо да опростимо. Свестан сам дубоко да ће тих искушења бити још море. Ипак, не желим да мени нико ко је на блокадерској страни буде непријатељ. Знам да ја за њих јесам. Знам и да би ме најрадије мртвог видели и да би без трунке срамоте, када би били у прилици, стрељали све нас или нас осудили на вишегодишње робије, а наше породице оставили на белом хлебу. Но, без обзира на то, ја се молим и за њихове душе и опраштам сваком од њих, јер Србија не сме да буде подељена земља. Хоћу да са својим комшијом нормално пијем кафу, да с неистомишљеником нормално разговарам, да свако дете у Србији нормално одраста без обзира на то ко му је отац, које је вере, нације.

Волео бих да за тако велики празник као што је рођење Богомладенца и сам председник републике свима онима који су се препознали да су његови политички противници и да су због тога процесуирани, јер су писали разне гадости и чинили на улицама разна непочинства, а посебно ако су млади људи, да добију помиловање и да се на тај начин према њима покаже истинска хришћанска љубав. Не желим да нам се избори за овоземаљску власт претворе у ратно стање, како неки најављују, већ да та воља народа на прави начин буде и воља Бога. Хоћу да после тих избора нико ником не чини зло, већ да стисне руку победнику и да му честита. Хоћу да победник позове пораженог да заједно раде за добробит Србије, а да поражени каже да му је Србија изнад свега и да прихвата позив. Хоћу да не чинимо више зло једни другима. Онај ко има намеру да чини зло неком, тај га највише чини себи. Трудим се да сваком ко је чинио зло мени и ко то наставља да чини, ја увек вратим добром, јер кад-тад то добро однеће превагу и биће само друштво срећније. Господ награди ту врсту труда, али сам човек мора много да се потруди да уопште дође у фазу и да каже у себи – опраштам непријатељима својим и молим се за њихово здравље и срећу. Ево велике прилике баш сада, када долази празник као што је Божић, да дамо све од себе да тако нешто учинимо и да будемо бољи људи.

Мир Божји, Христос се роди!

*Народни посланик