Mir Božji, Hristos se rodi

Približava se kraj Božićnog posta i dolazi momenat velike radosti kad se na ognjištima proslavlja rođenje Spasitelja. Svakom istinski verujućem čoveku ovo je period kad se priprema za najradosniji momenat i kad preispituje sebe kakav je bio, da li je svakom oprostio, da li može bolji da bude, kakve su mu misli, da li je dobar prema svojim ukućanima, komšiji, koliko se o nekog ogrešio…

Svaka hrišćanska duša ima potrebu za pokajanjem, jer nema tog čoveka koji nije grešan. Zato je važno da tokom posta dobro naše misli presaberemo i da sve ono što nam je na duši ispovedamo kako bismo se udostojili da priđemo svetom putiru kada dođe najradosniji trenutak.

Mnogi će reći da je to tek neka bezvezna ceremonija, no greše. Onaj ko oseća da je nešto grešno učinio i ko se zbog svog nepočinstva postidi i pred Gospodom iskreno pokaje, taj dobija neverovatnu snagu da u ostatku svog zemaljskog života postane bolji čovek.

Otuda nema potrebe da strahujemo šta će o nama reći okruženje, jer ogovaranja i kleveta ima koliko hoćete. Običan čovek veoma često pokušava da sudi o drugima, a da ih čak i ne poznaje, te iznoseći najgore klevete i ogovarajući nekog koga ne poznaje, nesvesno čini užasan greh. Strah jedini koji bi trebalo da imamo to je onaj strah od Božjeg suda, onog momenta kada dođemo pred Gospoda da mu se predstavimo, jer u ovozemaljskom životu možeš da prevariš i da se pretvaraš da si dobar čovek. Pred Gospodom ta prevara pada u vodu. Zato je iskreno pokajanje, posebno pred velike praznike, od ogromne važnosti.

Nema tog čoveka koji u nekom momentu nije makar u sebi opsovao nekog, ko je pomalo zavidan na komšiju, prijatelja, koji nije pomislio nešto ružno prema nekom političaru, sportisti, koji nije čak i nesvesno svojim gestom nekog uvredio, koji nije popio koju više, pomalo bežao od kućnih obaveza prema porodici…

Mogli bismo danima da nabrajamo brojne sitne grehe koje učinimo, a koji su nam na neki način postali svakodnevica. Ovozemaljski svet je prepun iskušenja. Veoma je važno kako se mi ponesemo pred tim iskušenjima. Neko se trudi da dođe do enormnog bogatstva gazeći sve moguće moralne vrednosti. Opet, neko stekne mnoga ovozemaljska blaga, jer je svojim životom, radom i trudom to od Gospoda zaslužio. No, zavist onih koji nisu na njegovom nivou njega dovodi do brojnih iskušenja. Teško je čoveku da otrpi laži koje se o njemu seju na svakom koraku, jer posebno u našem srpskom društvu oduvek smo imali odbojnost prema uspešnim ljudima, pa smo stavljali znak jednakosti između bogatog zlikovca i bogatog poštenog čoveka. Smatrali smo uvek da nema tog rada i sposobnosti koji mogu da vas dovedu do toga da budete uspešni, pa su mnogi proglašavani za najgore zlikovce bez ikakvog razloga. Neki su i dobrano postradali zbog tuđih kleveta, da li tako što laži više nisu mogli da otrpe, da li tako oklevetani i kroz nameštene sudske procese, u svakom pogledu su uništeni. Samo onaj ko ume svu tu muku i teskobu kroz razna iskušenja koja Gospod pred njega stavlja da prevaziđe mirno, kroz molitvu i da u svom srcu ne ponese mržnju prema onom koji ga je klevetao i zbog lične zavisti zlo prizivao, taj će zaslužiti nebeske darove.

Ono što je suština jeste naše shvatanje kako ovozemaljski život funkcioniše. Nema tog ovozemaljskog blaga koje će nas učiniti važnim jednog dana kad pred Gospoda dođemo.

Pred Njega ravnopravno idu na sud i onaj ko je imao sve što se poželeti može u ovozemaljskom svetu i onaj ubogi siromah. Kovčeg i ilovača su i za jednog i za drugog. Suština je u tome kako smo živeli i da li smo svojim životom zaslužili Rajska naselja. Pišem sve ovo, mada nisam teolog već samo iskreno verujući čovek, zbog svega što se u našoj otadžbini zbiva.

Pišem jer i sam padam u veoma teška iskušenja kad me klevetaju i iznose laži o meni baš oni koji me nikada upoznali nisu i koji zaista nanose ozbiljne muke kako meni, tako i mojoj porodici. Kao čovek od krvi i mesa neretko dobijem želju da pronađem tog koji laže, da ga propustim kroz šake, jer ponese me gnev. No, to je moj greh s kojim se užasno teško borim. Mogu da zamislim kako je predsedniku republike kada mu pišu da mu otac nije otac ili da mu je dete kriminalac, da je on ubica i tome slično. Zapita li se svako od nas da li bi takve klevete mogao da podnese mirno? No, upravo je veličina u tome da sve to mirno prihvatimo, jer to jeste iskušenje kojim nas đavo kuša da reagujemo neprimereno.

Naše smirenje, iskrena molitva, kako za mir u našoj otadžbini, u porodici, među ljudima, tako i molitva za onog ko te kletve širi, to je naša pobeda. Pred kraj smo Božićnog posta i to je baš ono vreme kad moramo da oprostimo. Svestan sam duboko da će tih iskušenja biti još more. Ipak, ne želim da meni niko ko je na blokaderskoj strani bude neprijatelj. Znam da ja za njih jesam. Znam i da bi me najradije mrtvog videli i da bi bez trunke sramote, kada bi bili u prilici, streljali sve nas ili nas osudili na višegodišnje robije, a naše porodice ostavili na belom hlebu. No, bez obzira na to, ja se molim i za njihove duše i opraštam svakom od njih, jer Srbija ne sme da bude podeljena zemlja. Hoću da sa svojim komšijom normalno pijem kafu, da s neistomišljenikom normalno razgovaram, da svako dete u Srbiji normalno odrasta bez obzira na to ko mu je otac, koje je vere, nacije.

Voleo bih da za tako veliki praznik kao što je rođenje Bogomladenca i sam predsednik republike svima onima koji su se prepoznali da su njegovi politički protivnici i da su zbog toga procesuirani, jer su pisali razne gadosti i činili na ulicama razna nepočinstva, a posebno ako su mladi ljudi, da dobiju pomilovanje i da se na taj način prema njima pokaže istinska hrišćanska ljubav. Ne želim da nam se izbori za ovozemaljsku vlast pretvore u ratno stanje, kako neki najavljuju, već da ta volja naroda na pravi način bude i volja Boga. Hoću da posle tih izbora niko nikom ne čini zlo, već da stisne ruku pobedniku i da mu čestita. Hoću da pobednik pozove poraženog da zajedno rade za dobrobit Srbije, a da poraženi kaže da mu je Srbija iznad svega i da prihvata poziv. Hoću da ne činimo više zlo jedni drugima. Onaj ko ima nameru da čini zlo nekom, taj ga najviše čini sebi. Trudim se da svakom ko je činio zlo meni i ko to nastavlja da čini, ja uvek vratim dobrom, jer kad-tad to dobro odneće prevagu i biće samo društvo srećnije. Gospod nagradi tu vrstu truda, ali sam čovek mora mnogo da se potrudi da uopšte dođe u fazu i da kaže u sebi – opraštam neprijateljima svojim i molim se za njihovo zdravlje i sreću. Evo velike prilike baš sada, kada dolazi praznik kao što je Božić, da damo sve od sebe da tako nešto učinimo i da budemo bolji ljudi.

Mir Božji, Hristos se rodi!

*Narodni poslanik