Гасна принцеза

„Победили смо!”, изјавила је украјинска премијерка Јулија Тимошенко по повратку у Кијев из Москве, где је са руским колегом Владимиром Путином потписала примирје у „гасном рату” који је у првој половини јануара уздрмао Украјину, Русију и већи део Европе.

„Победили смо!”, помислио је и Путин, задовољно трљајући руке након што је Украјини наметнуо тржишну цену гаса, скоро троструко вишу од до тада важеће.

Ипак, за разлику од руског премијера, Тимошенкова је добила чак три битке: прву, већ поменуту, за гас без којег њеној држави практично нема опстанка, другу на међународном плану, пошто је услишила неизречене молбе Брисела да оконча енергетски сукоб Кијева и Москве, и трећу на домаћем терену, па зато можда и најважнију, против Виктора Јушченка, председника Украјине, који се споразуму с Москвом највише противио. Укратко, звезда „наранџасте принцезе”, иконе револуционарних дешавања с краја 2004. поново је заблистала пуним сјајем.

Јулија Владимировна Тимошенко рођена је 27. новембра 1960, у Дњепропетровску где је завршила Економски факултет. Политичку каријеру је градила као комсомолка, вешто се пробијајући кроз структуре тадашње совјетске власти. Пословну, још успешнију, у периоду распада Совјетског Савеза, када је приватизација почела да куца на врата тада већ независне Украјине. Кренула је с ланцем видео-клубова да би се, преко компанија везаних за енергетски сектор, извоз производа металске робе и слично..., већ у периоду 1990–1998. обрела у кругу најбогатијих Украјинаца – Павла Лазаренка, Виктора Пинчука, Игора Коломојског, Рината Ахметова, Леонида Кучме...

Ступајући непоколебљиво ка врху Тимошенкова се није либила да зађе ни у послове на самој граници незаконитог. Један од таквих свакако је био и монополистички увоз гаса из Русије у Украјину (1995–1997) који је обављала компанија „Уједињени енергетски системи Украјине” коју је она водила као председник. Из тих времена потичу и њене чврсте везе с руским „Гаспромом”. Вештина у препродаји, па и повременој крађи гаса, због чега је на кратко боравила у затвору, донела јој је титулу – „гасна принцеза”.

Ипак, амбиција Јулије Тимошенко није да води поједине компаније, него – целу државу! У Врховну раду (парламент) Украјине први пут је изабрана 1996. с невероватних 92,3 одсто гласова освојених у својој изборној јединици. Поново је бирана 1998. и 2002. У периоду између 1999. и 2001. обрела се на месту заменика премијера у кабинету Виктора Јушченка, човека који ће се временом претворити у њеног најљућег противника.

После победе „наранџасте револуције” (2005), у којој је својом појавом, а посебно косом уплетеном у златни венац, привукла пажњу светске јавности и стекла нови надимак – „наранџаста принцеза” – постаје премијер. Али сукоб с Јушченком већ је почео да тиња. Убрзо бива смењена да би се на исту функцију вратила после ванредних парламентарних избора 2007.

Окончани гасни рат против Русије могао би за Јулију Владимировну да се претвори у кључну степеницу на путу ка председничкој фотељи. Понашање Јушченка у јануарском замешатељству није импресионирало ни Украјинце, ни Брисел, ни Москву. Став Тимошенкове – јесте.

Тренутно, она је најпопуларнији украјински политичар. Јушченко, један од најнепопуларнијих. А председнички избори се ближе.