Непоштење и „пречице” у школама

Повећање плата, смањење административних обавеза и већа аутономија у наставном и васпитном раду – промене су у систему које наставници сматрају битним, показали су резултати недавно објављеног истраживања Института друштвених наука. Како у разговору за наш лист истиче психолог Жељка Бутуровић, координаторка истраживања и научна сарадница Института друштвених наука, наставници такође желе и промене у васпитним мерама и безбедности.

„Око две трећине њих сматра да наставнику треба дозволити да удаљи са часа ученика који омета рад, 65 одсто сматра да насилне ученике треба преместити у установе за младе са проблемима у понашању, а више од половине мисли да наставници треба да добију статус службеног лица”, наводи Бутуревићева.

Измену наставног програма у смислу смањења оптерећења ученика подржава и изузетно важном сматра, како је навела, половина наставника, а исто толико њих мишљења је да треба укинути необавезне изборне предмете и активности.

„Када смо наставницима понудили низ ставова о школству и образовању и замолили их да изразе степен свог слагања, показало се да ставови у којима постоји највећи консензус наставника јесу да се у образовање превише петљају људи који никад нису одржали ниједан час, да је начин на који се спроводи инклузија такав да је боље да је нема. Наставници су сагласни и у томе да већина родитеља нема реалну слику о понашању своје деце у школи, као и да је велика већина проблема са којима се сусрећу током држања наставе резултат понашања врло малог броја ученика”, указала је наша саговорница.

Преко две трећине наставника, наводи Бутуревићева, није сагласно са ставом да им смернице Министарства просвете помажу при обављању наставничког посла.

„Консензус наставника о томе да је недостатак ресурса за инклузију толико драстичан да је боље да инклузије и нема, на болан начин потцртава чињеницу да образовна политика која не узима у обзир реалност на терену ствара више штете него користи”, оценила је Жељка Бутуровић.

Додаје да се на основу овог истраживања стиче утисак да у школама готово сви актери учествују у морално проблематичном понашању, односно да постоји поприлична доза непоштења и „пречица”. Ово се односи како на управу школе, тако и на ученике – наиме, 43 одсто наставника сагласно је да се „у њиховој школи наставници претежно запошљавају преко везе”. Такође, 38 одсто наставника од петог до осмог разреда сматра да је коришћење недозвољених средстава – као што су преписивање, бубице и пушкице, међу њиховим ученицима бар донекле раширено, док трећина каже да се на наставничком већу у скоро сваком одељењу поправи понека закључена оцена ученику који то својим резултатима није заслужио.

„Истраживање је показало да јавност, чак нешто више од самих наставника, мисли да „велики број родитеља врши притисак на наставнике да њиховој деци поклоне оцене” и сматра да ученици не поштују довољно наставнике. Недисциплина на часовима такође представља велики проблем – само 43 одсто наставника средњих школа неометано спроводи наставу”, наводи саговорница „Политике”.

Са друге стране, како је указала, постоји невероватан консензус јавности око норми понашања ученика у школи. Примера ради, 87 одсто испитаника сматра да је “важно да деца персирају одраслима”, 71 проценат је мишљења да „када наставник или нека друга одрасла особа уђе у учионицу, ђаци треба да устану у знак поштовања”, а чак 85 – да није у реду да “ученице основне школе долазе нашминкане на часове”.

„Иако ученици одавно више не устају наставницима на почетку часа, док шминкање на часовима није ретка појава у школама, ови налази нам дају неку врсту путоказа ка правилима понашања која би могла да промене климу у школама”, тврди Бутуровићева.

Нена Васојевић, виша научна сарадница Института за друштвена истраживања и управница Центра за социолошка и антрополошка истраживања, упозорава да резултати овог истраживања сведоче да је велики број наставника – чак 40 одсто њих, био изложен неком облику насиља на радном месту. Најчешћи починиоци тог насиља су директори школа, затим родитељи ученика, а онда и сами ученици.

„Око 20 одсто анкетираних рекло је да је изложено „континуираном насиљу”, односно различитим врстама мобинга док је више од половине испитаника изјавило да су најчешће били изложени вербалном насиљу, различитим врстама понижења, као и претњама инспекцијом”, напомиње Васојевићева.

Као повод за насиље наставници су навели да је то био њихов став о неком школском питању, али и оцене које су давали ученицима. Указали су и да су повремено изложени притиску родитеља и то најчешће на крају школске године када се закључују оцене.

На питање шта је био главни повод за насиље, 22 одсто наставника рекло је да је то био њихов став о неком школском питању, 18 одсто је навело да је то оцена коју су давали ученицима, 17 процената је навело да је то био коментар на понашање или дисциплину ученика, а 11 одсто – да је насиље уследило као реакција на изречену дисциплинску меру.

Она истиче да је један од типичних разлога за насиље над наставницима њихова политичка оријентација. На питање колико често се дешава да родитељи врше притисак на наставника због оцена своје деце, 28 одсто наставника истакло је да се то дешава отприлике једанпут годишње – најчешће на крају школске године, а четвртина каже да се то понавља сваких пар година.

„Забрињава податак да више од 40 одсто испитаника није задовољно начином на који је решена ситуација након што су пријавили насиље. Они су насиље пријављивали управама школа, али је велики број оних који само испричају неком блиском, без даљег процесуирања. Већина испитаника сматра да би запошљавање већег броја психолога али и ангажовање спољних сарадника за ментално здравље деце помогло да се ситуација промени”, каже наша саговорница.

Истраживање је урађено у оквиру пројекта „Вредносни аспекти безбедности у образовно-васпитном систему” на узорку од 2.000 испитаника, међу којима се налази 467 наставника.