Дочек Српске нове у Сарајеву

И у социјализму у релативно либералном Београду власт је попреко гледала на Српску нову годину. Није да се није дочекивала по више приватних ресторана. Тада 13. јануара увече за незване су били затворени, али из њих се чула музика и сви су знали о чему се ради. Није да се није певало „Тамо далеко”, па и „Војводо Синђелићу”, али понеком би се отело и „Спрем’те се, спрем’те”, а други би се упола гласа прикључили, што је већ било против партизана и врховног команданта. Онда је свеприсутна Удба идентификовала оног што је први запевао и накнадно предузела своје, а у медијима је осванула ситна белешка: „Са дочека Српска нове године у једној од београдских кафана”, уз фотос неког весеља, могуће и на Новом Зеланду.

Дочек Српске нове године у Сарајеву, у ресторану Хотела „Централ”, у социјалистичкој БиХ, био је својеврсна мистерија. Знало се да се незванично дочекује и да су гости у невеликом простору искључиво Срби, махом старији људи, који у просеку нису антирежимски, али не хају што јавно дочекивање комунистичком режиму није по вољи. Ни мој кум, а ни ја, у то време, као млади асистенти, ни генерацијски ни политички нисмо спадали у тај од нас времешнији свет, али знатижеља је била јача и од српства и од подобности. Углавном, у сали је било доста мени познатог, више полупознатог света, а ни ја већ нисам био анониман. На климоглав су узвраћали већином са изненађеним одобравањем, понеки и сумњичаво.

За трећином столова седели су млађи и утолико осталим гостима ликом мање познати „удбаши”. Неке од њих сам познавао јер су били из моје улице, у којој су блокови стамбених шестоспратница сазидани за више кадрове СУП-а. Њихова деца, која нису ишла факултет, запошљавала су се у „татином предузећу”. За службу није било јавног конкурса, лојалност је била важнија од школске спреме, а најчешће Виша управна школа или Правни факултет могли су да сачекају. Чак су се са напретком у каријери испити некако и лакше полагали.

Наравно, на дочеку у „Централу” били су све сами Срби како не би неки био препознат као Муслиман или Хрват, што би онда компромитовало читаву акцију. Задатак је био: да региструју евентуелне придошлице у односу на Служби познате редовне слављенике и дочекају да се евентуално неки од сталних или новака, напије и понесе га атмосфера „свој међу својима” и „трезан мисли што пијан говори”, па нешто гласно лане, онако баш српски, данас би се рекло „великосрпски” и „агресорски”. Могло се запазити како ти момци из службе на лаком ноћном задатку, уз плаћено пиће и вечеру, у ствари и сами уживају. Чак и више од осталих, јер су србовали са одобрењем, без ризика. Од оних београдских могла се чути песма „Тамо далеко”, али као мелодија без речи, „Војводо Синђелићу” – нипошто, а „Спрем’те се, спрем’те” била би третирана као контрареволуција и ресторан „Рубин” као Минхенска пивница. Медији би иначе дочек прећутали.

Онога што је лануо сутрадан би позвали на информативни разговор, подсетили га на неке његове раније националистичке неподопштине, тек да зна да „Озна све дозна” и да се припази. А овај би догодине размислио да ли ће 13. јануара увече у „Централ”. Упркос томе што је дочек Српске нове био политички неподобан, и није оглашаван, у дотичном ресторану су примали резервације за то вече, сала је била украшена и јеловник обогаћен, јер „остало је од прва два дана јануара”, а случајним придошлицама пред вратима би конобар објаснио да је све попуњено.

Током године је тај ресторан после једног од реновирања у црвени плиш добио име „Рубин”, није иначе био место окупљања Срба јер би такво национално разврставање одмах скренуло негативну пажњу. У њему је свакодневно столовао познати партизански командант и поратни функционер Владо Шегрт, па су се за подужом софром око њега окупљали не само Срби него и остали Херцеговци национално мешаног састава. Више херцеговачки него српски. друг Владо је, наравно, 13. јануара одсуствовао. Још један, нешто мањи сто био је исто тако под сталном резервацијом за Милета Јањића, привредника и омиљеног певачу староградских песама, који је био „градска раја”, што је такође подразумевало друштво по националном кључу. То вече, међутим, у „Рубин” су улазили они који током године обично нису, и то са осећајем националног поноса и грађанске храбрости, а атмосфера је била више свечана него весела.

Предратни власник био је Србин Пешут, али и оближњег већег хотела „Европа” Јефтановић, а онда су национализовани. Чему је служило то лицемерје да се и дочекује ал тобож и не. Да ли је то било одушак некој предкомунистичкој традицији? „Дочек у српском гету” или „ српска привилегија”? Дочек 01. 01. који су сви славили као Нову годину, католички је. А муслимани имају своју хиџретску Нову годину до које ислам није много држао, па ни босански муслимани. Зато их Алија, касније као председник БиХ, није позвао да је славе, него строго упозорио да је Деда Мраз (Божић Бата, Дјед Божичњак) каурин и да не припада њиховој традицији.

Дакле, ни гето ни привилегија, или и једно и друго. Али зашто онда тако полутајно и полицијски надзирано? Зато што би то комшије Муслимани и Хрвати могли доживети као националну повластицу, то јест националистичку манифестацију најбројнијег народа који их два пута ослобађао од германских окупатора, а они оба пута масовно колаборирали. Мало их је било којима дедо, бабо, даиђа, амиђа или тетић није имао „ораха у џепу” и отуда комплекс инфериорности и страх од српске хегемоније. Биће да су те Српске нове године у ресторану „Рубин” биле полулегализоване у дискретној саорганизацији „Централа” и градске „удбе”.

Касније је простор дочека Српске нове године ненаметљиво постепено дислоциран у ресторан „Центар” који се налазио на другом крају центра града, на крају дуге улице Обала, где се она на улазу у Мариндвор рачвала на Бранкову и Валтера Перића. Ту, на саобраћајној раскрсници, подигнут је педесетих масиван стамбени солитер, у приземљу продавница београдске државне јувелирнице „Рапид”, а на спрату простран ресторан далеко од пешачке зоне у којој је био „Централ”. Локал на осами, на великом пустом тргу, био је боља локација за Српску нову јер не боде очи комшијама, али није имао довољан промет, а дочек је био само једном годишње. Број Срба у Сарајеву је релативно опадао. „Центар” је затворен али је ипак задржао функцију субверзивну по заједништво и суживот, на самом улазу на Башчаршију.

Узгред, и пуно име поменуте улице Обала, поред Миљацке, гласио је Обала Војводе Степе Степановића, а паралелна улица са друге стране реке звала се Обала Париске комуне. Постепено, неосетно, скраћивањем име ослободиоца Сарајева 1918. нестало је са поштанских адреса, планова града, меморандума фирми, у свакодневном говору. Да је редукција била спонтана могло је да се испусти „Обала” и остане „Војводе Степе”, као што је Обала Париске комуне сведена на „Париске комуне”. Али, било је тако, како са Новом, тако и са Степом.

А онда је дошла транзиција. У Сарајеву је, истина, већ и уочи олимпијаде процветало угоститељство, али тек тада са тржишном економијом... И режим је иначе био олабавио, али тек са демократијом... Славили су сви своје, али и друге позивали и ови се одазивали. Нове политичке елите давале су примјер срдачности на пријемима које су организовали СДС, ХДЗ, СДА у Хотелима „Европа” и „Холидеј ин” поводом Божића, Ускрса, Бајрама, остала су фото-сведочанства грљења лидера будућих ратујућих страна. Али све је то тако било накратко, крајем 90. и почетком 91, док је БиХ још била у Југославији и док Цимерман Алији није отворио апетит да зине на муслиманску независну државу БиХ и спотакне се на српски отпор. Срби су хтели да остану у Југославији зато што су је два пута створили, зато што им је то био начин да остану и код куће и са матицом.

Испало је можда још боље, са три-четири матице и једним празником, а у БиХ сва три народа сваки слави своје, док заједничких нема. А шта би са Српском новом? После великих крсних слава, „опште Нове године”, Бадње вечери, Божића и Дана Републике, Срби у Српској већ су помало уморни од празника, верских и секуларних у низу, који су повезани нерадним данима за припреме. Српска нова година у Србији и Српској пада у сену важнијих верски, националних и државних празника, првенствено зато што је изгубила функцију отпора гушењу националне и верске идентификације. Но, можда би јој баш сада било право место у ресторану хотела „Централ” јер би сви преостали Срби у муслиманском Сарајеву могли да стану у невелики „Рубин” и да ту бар једну ноћ у години могу (полу)јавно да србују. Би да актуелни власник није Неџад.

*Академик, професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа