Doček Srpske nove u Sarajevu

I u socijalizmu u relativno liberalnom Beogradu vlast je popreko gledala na Srpsku novu godinu. Nije da se nije dočekivala po više privatnih restorana. Tada 13. januara uveče za nezvane su bili zatvoreni, ali iz njih se čula muzika i svi su znali o čemu se radi. Nije da se nije pevalo „Tamo daleko”, pa i „Vojvodo Sinđeliću”, ali ponekom bi se otelo i „Sprem’te se, sprem’te”, a drugi bi se upola glasa priključili, što je već bilo protiv partizana i vrhovnog komandanta. Onda je sveprisutna Udba identifikovala onog što je prvi zapevao i naknadno preduzela svoje, a u medijima je osvanula sitna beleška: „Sa dočeka Srpska nove godine u jednoj od beogradskih kafana”, uz fotos nekog veselja, moguće i na Novom Zelandu.

Doček Srpske nove godine u Sarajevu, u restoranu Hotela „Central”, u socijalističkoj BiH, bio je svojevrsna misterija. Znalo se da se nezvanično dočekuje i da su gosti u nevelikom prostoru isključivo Srbi, mahom stariji ljudi, koji u proseku nisu antirežimski, ali ne haju što javno dočekivanje komunističkom režimu nije po volji. Ni moj kum, a ni ja, u to vreme, kao mladi asistenti, ni generacijski ni politički nismo spadali u taj od nas vremešniji svet, ali znatiželja je bila jača i od srpstva i od podobnosti. Uglavnom, u sali je bilo dosta meni poznatog, više polupoznatog sveta, a ni ja već nisam bio anoniman. Na klimoglav su uzvraćali većinom sa iznenađenim odobravanjem, poneki i sumnjičavo.

Za trećinom stolova sedeli su mlađi i utoliko ostalim gostima likom manje poznati „udbaši”. Neke od njih sam poznavao jer su bili iz moje ulice, u kojoj su blokovi stambenih šestospratnica sazidani za više kadrove SUP-a. Njihova deca, koja nisu išla fakultet, zapošljavala su se u „tatinom preduzeću”. Za službu nije bilo javnog konkursa, lojalnost je bila važnija od školske spreme, a najčešće Viša upravna škola ili Pravni fakultet mogli su da sačekaju. Čak su se sa napretkom u karijeri ispiti nekako i lakše polagali.

Naravno, na dočeku u „Centralu” bili su sve sami Srbi kako ne bi neki bio prepoznat kao Musliman ili Hrvat, što bi onda kompromitovalo čitavu akciju. Zadatak je bio: da registruju eventuelne pridošlice u odnosu na Službi poznate redovne slavljenike i dočekaju da se eventualno neki od stalnih ili novaka, napije i ponese ga atmosfera „svoj među svojima” i „trezan misli što pijan govori”, pa nešto glasno lane, onako baš srpski, danas bi se reklo „velikosrpski” i „agresorski”. Moglo se zapaziti kako ti momci iz službe na lakom noćnom zadatku, uz plaćeno piće i večeru, u stvari i sami uživaju. Čak i više od ostalih, jer su srbovali sa odobrenjem, bez rizika. Od onih beogradskih mogla se čuti pesma „Tamo daleko”, ali kao melodija bez reči, „Vojvodo Sinđeliću” – nipošto, a „Sprem’te se, sprem’te” bila bi tretirana kao kontrarevolucija i restoran „Rubin” kao Minhenska pivnica. Mediji bi inače doček prećutali.

Onoga što je lanuo sutradan bi pozvali na informativni razgovor, podsetili ga na neke njegove ranije nacionalističke nepodopštine, tek da zna da „Ozna sve dozna” i da se pripazi. A ovaj bi dogodine razmislio da li će 13. januara uveče u „Central”. Uprkos tome što je doček Srpske nove bio politički nepodoban, i nije oglašavan, u dotičnom restoranu su primali rezervacije za to veče, sala je bila ukrašena i jelovnik obogaćen, jer „ostalo je od prva dva dana januara”, a slučajnim pridošlicama pred vratima bi konobar objasnio da je sve popunjeno.

Tokom godine je taj restoran posle jednog od renoviranja u crveni pliš dobio ime „Rubin”, nije inače bio mesto okupljanja Srba jer bi takvo nacionalno razvrstavanje odmah skrenulo negativnu pažnju. U njemu je svakodnevno stolovao poznati partizanski komandant i poratni funkcioner Vlado Šegrt, pa su se za podužom sofrom oko njega okupljali ne samo Srbi nego i ostali Hercegovci nacionalno mešanog sastava. Više hercegovački nego srpski. drug Vlado je, naravno, 13. januara odsustvovao. Još jedan, nešto manji sto bio je isto tako pod stalnom rezervacijom za Mileta Janjića, privrednika i omiljenog pevaču starogradskih pesama, koji je bio „gradska raja”, što je takođe podrazumevalo društvo po nacionalnom ključu. To veče, međutim, u „Rubin” su ulazili oni koji tokom godine obično nisu, i to sa osećajem nacionalnog ponosa i građanske hrabrosti, a atmosfera je bila više svečana nego vesela.

Predratni vlasnik bio je Srbin Pešut, ali i obližnjeg većeg hotela „Evropa” Jeftanović, a onda su nacionalizovani. Čemu je služilo to licemerje da se i dočekuje al tobož i ne. Da li je to bilo odušak nekoj predkomunističkoj tradiciji? „Doček u srpskom getu” ili „ srpska privilegija”? Doček 01. 01. koji su svi slavili kao Novu godinu, katolički je. A muslimani imaju svoju hidžretsku Novu godinu do koje islam nije mnogo držao, pa ni bosanski muslimani. Zato ih Alija, kasnije kao predsednik BiH, nije pozvao da je slave, nego strogo upozorio da je Deda Mraz (Božić Bata, Djed Božičnjak) kaurin i da ne pripada njihovoj tradiciji.

Dakle, ni geto ni privilegija, ili i jedno i drugo. Ali zašto onda tako polutajno i policijski nadzirano? Zato što bi to komšije Muslimani i Hrvati mogli doživeti kao nacionalnu povlasticu, to jest nacionalističku manifestaciju najbrojnijeg naroda koji ih dva puta oslobađao od germanskih okupatora, a oni oba puta masovno kolaborirali. Malo ih je bilo kojima dedo, babo, daiđa, amiđa ili tetić nije imao „oraha u džepu” i otuda kompleks inferiornosti i strah od srpske hegemonije. Biće da su te Srpske nove godine u restoranu „Rubin” bile polulegalizovane u diskretnoj saorganizaciji „Centrala” i gradske „udbe”.

Kasnije je prostor dočeka Srpske nove godine nenametljivo postepeno dislociran u restoran „Centar” koji se nalazio na drugom kraju centra grada, na kraju duge ulice Obala, gde se ona na ulazu u Marindvor račvala na Brankovu i Valtera Perića. Tu, na saobraćajnoj raskrsnici, podignut je pedesetih masivan stambeni soliter, u prizemlju prodavnica beogradske državne juvelirnice „Rapid”, a na spratu prostran restoran daleko od pešačke zone u kojoj je bio „Central”. Lokal na osami, na velikom pustom trgu, bio je bolja lokacija za Srpsku novu jer ne bode oči komšijama, ali nije imao dovoljan promet, a doček je bio samo jednom godišnje. Broj Srba u Sarajevu je relativno opadao. „Centar” je zatvoren ali je ipak zadržao funkciju subverzivnu po zajedništvo i suživot, na samom ulazu na Baščaršiju.

Uzgred, i puno ime pomenute ulice Obala, pored Miljacke, glasio je Obala Vojvode Stepe Stepanovića, a paralelna ulica sa druge strane reke zvala se Obala Pariske komune. Postepeno, neosetno, skraćivanjem ime oslobodioca Sarajeva 1918. nestalo je sa poštanskih adresa, planova grada, memoranduma firmi, u svakodnevnom govoru. Da je redukcija bila spontana moglo je da se ispusti „Obala” i ostane „Vojvode Stepe”, kao što je Obala Pariske komune svedena na „Pariske komune”. Ali, bilo je tako, kako sa Novom, tako i sa Stepom.

A onda je došla tranzicija. U Sarajevu je, istina, već i uoči olimpijade procvetalo ugostiteljstvo, ali tek tada sa tržišnom ekonomijom... I režim je inače bio olabavio, ali tek sa demokratijom... Slavili su svi svoje, ali i druge pozivali i ovi se odazivali. Nove političke elite davale su primjer srdačnosti na prijemima koje su organizovali SDS, HDZ, SDA u Hotelima „Evropa” i „Holidej in” povodom Božića, Uskrsa, Bajrama, ostala su foto-svedočanstva grljenja lidera budućih ratujućih strana. Ali sve je to tako bilo nakratko, krajem 90. i početkom 91, dok je BiH još bila u Jugoslaviji i dok Cimerman Aliji nije otvorio apetit da zine na muslimansku nezavisnu državu BiH i spotakne se na srpski otpor. Srbi su hteli da ostanu u Jugoslaviji zato što su je dva puta stvorili, zato što im je to bio način da ostanu i kod kuće i sa maticom.

Ispalo je možda još bolje, sa tri-četiri matice i jednim praznikom, a u BiH sva tri naroda svaki slavi svoje, dok zajedničkih nema. A šta bi sa Srpskom novom? Posle velikih krsnih slava, „opšte Nove godine”, Badnje večeri, Božića i Dana Republike, Srbi u Srpskoj već su pomalo umorni od praznika, verskih i sekularnih u nizu, koji su povezani neradnim danima za pripreme. Srpska nova godina u Srbiji i Srpskoj pada u senu važnijih verski, nacionalnih i državnih praznika, prvenstveno zato što je izgubila funkciju otpora gušenju nacionalne i verske identifikacije. No, možda bi joj baš sada bilo pravo mesto u restoranu hotela „Central” jer bi svi preostali Srbi u muslimanskom Sarajevu mogli da stanu u neveliki „Rubin” i da tu bar jednu noć u godini mogu (polu)javno da srbuju. Bi da aktuelni vlasnik nije Nedžad.

*Akademik, profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista