Топлички устанак – у спомен српским јунацима

У јануару 1917. у софијским новинама „Препорец”, „Утро” и „Балканска пошта” објављена је одлука Бугарског ратног министарства о регрутацији мушког становништва с подручја југоисточне Србије, које је било под бугарском окупацијом, за потребе Солунског фронта. Та насилна мобилизација српског становништва у бугарску окупаторску војску била је повод за подизање чувеног Топличког устанка против сурове бугарске окупације. У пусторечком селу Обилић 8. и 9. фебруара 1917. одржан је састанак вођа комитских одреда, на којем је донета одлука о подизању устанка. После патриотских и ватрених говора Војводе Косте Војиновића Косовца, Уроша Костића Рудинца, црногорског капетана Милинка Влаховића, студента Тошка Влаховића и православног свештеника Димитрија Димитријевића, народ Топличког региона прихватио је одлуку о подизању свеопштег устанка против окупатора, а одређени су и рејони дејства.

Прва устаничка пушка огласила се у Куршумлији већ 26. фебруара 1917. године и после пет дана борбе ослобођено је Прокупље. Устанак је као пожар захватио огромне размере, јер српски народ тог региона више није могао да поднесе окрутну бугарску тиранију над недужним народом, силна бугарска малтретирања, батинања и силовања стараца, жена и деце, а посебну њихову насилну бугаризацију. У само неколико недеља ослобођена је огромна територија, која се простирала од Крушевца и Александровца на северу, па све до планине Кукавица и слива реке Ветернице на југу, и од Копаоника на западу па источно све до Јужне Мораве.

Ова „Комитска држава” имала је око милион становника и војску од 12.762 пешака и 364 коњаника. Та устаничка територија била је „кост у грлу” бугарској окупационој сили, јер је затварала пут према Софији и Солунском фронту. Због тога је бугарски окупатор под командом бугарског генерала и Војводе ВМРО Александра Протогерова, против устаника упутио три комплетне дивизије ојачане помоћним трупама бугарских комита.

Устанак је после десетак дана угушен у крви уз огроман број спаљених српских села. Према непотпуним подацима, убијено је више од 20.000 људи, а највише недужних цивила. О страхоти бугарске одмазде сведочи одговор начелника штаба бугарске команде Моравске области пуковника Петра Дарвингова на извештај једног бугарског официра о броју заробљених устаника: „Не питам колико сте устаника заробили, већ питам колико сте их стрељали!” Гушењем устанка нису престале све бриге окупатора, јер су им нарочите невоље задавали непокорени одреди војвода Димитрија Димитријевића и Косте Војиновића Косовца, који нису хтели да оставе свој народ на цедилу и да се повуку са терена ратних дејства у албанске и црногорске планине, као што је то урадио Војвода Коста Миловановић Пећанац са својим делом устаника.

Војвода Димитријевић пао је Бугарима у руке приликом покушаја да се пробије према Солунском фронту. У једном окршају тешко је рањен и заробљен, а стрељан је децембра 1917. у Нишу. За хватање Војводе Косте Војиновића Косовца био је ангажован специјално формирани ловачки пук од 500 командоса, што професионалних војника, а такође и најбољих бугарских комита, који су, поред осталог, морали да знају и српски језик. Пуком је командовао аустријски пуковник Клем, који је расписао уцену на 40.000 круна за живог или мртвог војводу Косту Војиновића Косовца. У тој бесомучној потери војвода Косовац тешко је рањен код села Судимље близу Бруса. У пратњи свог верног четовође Александра Пипера у децембру 1917. године стигао је до воденице код села Гргура на Копаонику. Ту су их опколиле бугарске потерне чете и уверавале их да се предају како би сачували животе. Они су то бескомпромисно одбили и бранили се до последњег метка, којим су један другом прекратили живот. Када су Бугари продрли у воденицу затекли су два мртва јунака и поруку Косте Војиновића Косовца с молбом да буде сахрањен на месту погибије. Бугари су после идентификације удовољили тој његовој жељи. Топлички устанак пореметио је непријатељску позадину на балканском ратишту и пољуљао морал бугарског окупатора распршивши његов Санстефански сан о „Бугар-Морави”.

Овај текст посветио сам свом прерано преминулом колеги и пријатељу Жељку Лорићу, који је у ратовима деведесетих година бранио српски народ у Подрињу од погрома и страдања.

Миомир Гарашанин,

Београд