Кошаркашица која није скакала

У вароши Зарасај у Литванији родила се 9. марта 1952. девојчица. У тамошње породилиште је коњском запрегом Иларион Семјонов довезао своју трудну жену Наталију, мада су живели у Летонији. Али од салаша Пабержи села Медуми било им је ближе да оду ту, него у свој општински центар Даугавпилс (обе републике су тада биле у СССР-у). Хтели су да се прва кћерка зове Јулијана, међутим, матичар је грешком уместо Н написао К, али је у историју светског спорта ушла као Уљана.

Кад се родила, имала је 3,6 кг и 52 цм. Иако су њени родитељи били нешто нижи од средњег раста, а ни четворица старије браће и млађа сестра нису израсли много више од њих, она је од првог разреда почела нагло да расте и с 13 година имала већ 190 цм.

Тада су по њу из Риге дошли ловци на спортске таленте. Кад је, после много убеђивања, први пут напустила своје село, плакала је сва четири сата вожње до града.

Посрећило јој се да је узме Трамвајско-тролејбуски труст. Тај клуб под скраћеницом ТТТ је био страх и трепет за Европу, јер је већ пут пута освајао Куп шампиона. Семјонова је врло брзо ушла у јуниорску репрезентацију, а одмах потом и у сениорску с којом је на 15 највећих међународних такмичења освајала искључиво прво место (европски првак 1968, 1970, 1972, 1974, 1976, 1978, 1980, 1981, 1983. и 1985, светски шампион 1971, 1975. и 1983. и олимпијски победник 1976. и 1980). Да СССР из политичких разлога није бојкотовао Светско првенство 1979. у Јужној Кореји и Олимпијске игре 1984. у САД била би богатија за још две златне медаље.

Због висине од 210 цм и тежине од 128 кг у Француској, чији је шампион Клермон стално остајао без европског трона (од 1971. до 1977. четири пута губио у финалу од ТТТ), прозвали су је Покретна Дизалица, док је за своје саиграчице била Ластавица.

Од 1968. до 1984. само 1974. и 1978. није била првак Совјетског Савеза, а са њом је ТТТ (пре ње од 1960. до 1967. једино 1963. није освојио Куп шампиона) наставио да влада и Старим  континентом (1968-1975, 1977, 1981-1982).

Иако је кошарка на Олимпијским играма још од 1936, кошаркашице су ту прилику добиле тек 1976. Зашто нису раније овако је објаснио Давид Берлин, тренер Спартака из подмосковског Ногинска с којим је 1978. надмашио ТТТ у првенству државе:

„Док је у СССР Семјонова неће бити интересовања за женску кошарку, јер се исход турнира зна још пре почетка. Склоните је из репрезентације и проблем је решен.”

Да су били у праву потврдио је олимпијски турнир у Монтреалу. СССР је савладао САД са 112:77!

Совјетски Савез са Семјоновом није изгубио ни једну једину утакмицу од 1968. до 1985! Лични рекорд по броју датих кошева (56) поставила је 1977. против  лењинградског Спартака (првак СССР 1974), а на међународним такмичењима две године пре тога (54) против италијанског ГЕАС-а.

Од небројених победа најдража јој је у финалу Светског првенства 1983. у Бразилу. Тврдила је да су тада судије дале све од себе да прекину златну ниску совјетских кошаркашица, па је и она због пет личних грешака раније завршила утакмица. Расплакала се од среће на клупи када је друга постава два секунда пре краја погоцима Јелене Чаусове из пенала (84:82 против САД) донела још један тријумф СССР-у.

Прва је совјетска кошаркашица, која је прешла у инострани клуб. Нови селектор Леонид Јачмењов је није позвао у репрезентацију и 1986. је СССР код куће изгубио од Американки у финалу Светског првенства. Увређена на начин на који је отписана:

„Две недеље пре Светског првенства преко телефона су ми рекли да више нисам потребна. Још ми је телефонирао лекар репрезентације. Требало ми је неколико месеци да дођем к себи.”

То ју је толико болело да је одбила позив за Олимпијске игре 1988, па је СССР био тек трећи (друга је била Југославија). Тада је већ била члан Тинторета из Хетафеа (годину пре тога, 1987, с ТТТ је освојила Куп Лилијане Ронкети). Шпански клуб ју је довео да га задржи у лиги, а на крају је био вицешампион.

Њена саиграчица из тог доба Росио Хименез је, као и цео град и тим, била одушевљена њоме:

„Семјонова нам се чак извињавала кад не убаци у обруч!”

Њен уговор је био 45.000 долара за пола године, али су све паре ишле Државном комитету за спорт СССР, који јој је слао од 400 до 480 долара месечно што је било довољно за живот у Москви, али не и у Шпанији. Тинторето јој је због тога доплаћивао, а другарице из екипе су је често изводиле на ручак.

Међутим, то раздобље је имало и врло лошу страну. Од игре на бетонским теренима прекривеним линолеумом нису издржале ноге и 1996. је проглашена за инвалида.

Није се удавала, мада је, како је причала, било прилика. Неки удварачи јој се нису свиђали, за неке је мислила да их привлачи само то што је спортска звезда, неки јој нису одговарали, јер су били  странци. Тако јој је на Светском првенству неки колумбијски милионер стално слао букете, а кад је на некој утакмици одиграла слабије селектор Алексејева ју је упозорила:

„Доста је било цвећа. Овде си дошла да играш кошарку.”

Она је, иначе, имала пресудну улогу да се Семјонова не осећа као дизалица, него као ластавица:

„Ти си краљица кошарке. Носи круну царски с високо подигнутом главом.”

Када је примљена у Кућу славе у Спрингфилду (САД) 1993. свој говор је, иако Рускиња, одржала на летонском језику, на којем је 1997. и објавила своју аутобиографију „Кад сам била срећна”.

Десет година касније био је дирљив поступак летонских репрезентативки. Дванаест кошаркашица су се сликале обнажене за календар, који су могли да добију првих хиљаду који уплате најмање 50 долара Летонском олимпијском социјалном фонду за лечење Семјонове, која је била његов први председник. Она је од прихода скроман део задржала, а остало је дала за ветеране, којима је била потребна помоћ.

Њени пријатељи су тврдили да је одлична куварица и да је ретко јела слатко. Ипак, од силних напора („била сам главни играч и била ме је срамота да изгубимо”) оболела је при крају каријере (завршила је у француском Валенсијану) од дијабетеса. Последњих година није могла да устане из кревета, јер јој је једна нога ампутирана испод колена, а друга се још раније сломила под њеном тежином.

Површни и злуради пратиоци кошарке су сматрали да су јој физичке предиспозиције биле једини адут.

„То је примитивно схватање. Уља није трчала брзо, није ни скакала – протурала је лопту кроз обруч. Колико је тек асистенција имала! Центар, који све види и увек помаже. Њен индекс корисности је био невероватан. Хватала је лопту под својим кошем, додавала је и екипа је чекала да она дође до противничког рекета. Супарнице су покушавале да буду испред ње, да јој не дозволе да прими лопту. Али, није вредело”, описао је њен стил Владимир Гомељски, бивши кошаркаш и новинар, син славног тренера Александра Гомељског.

Из речи саме Семјонове, преминуле 8. јануара ове године, о свом почетку у ТТТ, види се да је радила на себи и то врло рано:

„Тада је тамо царевала изванредни центар Скајдрите Смилдзиња. Имала сам срећу да играм с њом и у клубу и у репрезентацији. Много сам научила од ње као чувеног мајстора. И у исто време сам схватила да не могу да играм у њеном стилу, него треба да тражим свој пут у кошарци, да усвајам нове техничке и тактичке начине. Висок раст ми је истовремено и помагао и сметао.”

Из породице старовераца

Семјонова је из породице старовераца. То су потомци Руса који нису прихватили реформе патријарха Никона. Он је 1654. руске православне обреде уједначио с грчким, па је избио раскол. Они који су се и даље крстили с два прста, а не с три, били су прогањани, чак и после Никоновог рашчињења 1666. Анатему бачену 1656. на њих повукао је Помесни сабор Руске православне цркве 1971. Глумац у улози Семјонове

Кад је у Летонији 2024. саопштено о снимању уметничког филма о Семјоновој „Уља”, редитељ Вијестурс Кајришс је све изненадио доделивши главну улогу – мушкарцу!? Тада 27-огодишњи Карлис Авотс, једна од европских филмских звезда у успону, открио је да му је идеју да би могао да глуми славну кошаркашицу дала мајка. Док је читао роман Достојевског „Злочин и казна” омакло му се да би био добар у улози бабе лихварке. „Та лихварка би била висока као Семјонова”, нашалила се његова мајка с обзиром на то да је висок 197 цм. Филм још није приказан.