Пет солитера код Куће цвећа

Дејан Зечевић, филмски редитељ и сценариста, живео је у Улици Ђуке Динић на Ђерму. Извесно време провео је на левој обали Саве у Улици Народних хероја у Новом Београду. Тамо се није најбоље снашао. Ближа му је била традиционална архитектура.

Редитељ чије се најновије филмско остварење "Четврти човек" жанровски сматра  првим српским политичким трилером најдуже је становао поред стадиона "Партизана", на падини Топчидерског брда.

Један од представника "београдске филмске школе" ваљда зато и најрадије говори о Улици Стјепана Филиповића.

– То је издвојена улица коју чине пет солитера и мноштво успомена – каже вечити дечак српске кинематографије. У горњем делу она је паралелна са Булеваром кнеза Александра Карађорђевића, а са доње стране гледа у неизграђену железничку станицу "Прокоп". Панорама  Београда и Храм светог Саве одатле се виде јасније и изоштреније.

Иако се ова улица води као део просторног плана Топчидерског брда, за филмског уметника она није типичан примерак београдског Беверли Хилса. Нема високих зидина, нема забрана и других ограничења. Стјепана Филиповића више је дугачки сокак у коме се комшије још познају. Где једни друге ословљавају именом. Оно што је посебно карактерише јесте да је то улица у којој већ тридесет година ради најбољи београдски поштар.

У куповину до Бањице

За Дејана Зечевића Улица Стјепана Филиповића важна је због близине "Хајд парка". Редитељ памти и дане пре двадесет и седам година, када су очи свеукупне светске јавности у једном тренутку биле усмерене ка њој.

– Улица Стјепана Филиповића може се означити као крај у коме сам одрастао и школовао се. До данашњих дана она се,  физички и просторно, није много изменила. Реч је о насељу са пет солитера и "жутом зградом" које је некада претежно било насељено људима који су службовали у војној морнарици. Налази се у близини железничке станице "Прокоп" која се вечно гради и не зна се да ли ће икада бити завршена. Посматрано реално, када би се то и догодило, читав овај крај би морао да претрпи промене, а мени се то не би свидело. Преко пута улице налази се Музеј "25. мај" и Кућа цвећа. За време Титове сахране, ова улица постала је центар света. Мени је то интересантан крај, иако су солитери стари, ружни и мрачни. Међутим, оно што је њен главни проблем јесте што нема довољно продавница прехрамбене робе. Мала продавница на читаво насеље од толико хиљада људи. На пијацу се иде до Бањице или Сењака. До лекара, поште, банке, исто. Тешко, поготово за старије људе. У близини је и "Партизанов" фудбалски стадион. Никада нисам био заинтересован за утакмице и спортске догађаје. Не зато што хоћу да истакнем сопствени индивидуализам, већ због тога што не умем на прави начин да се идентификујем са колективним доживљајем. Са врха последњег, петог солитера, могла је да се гледа фудбалска утакмица, што је  било примамљиво за дечаке који нису били при парама. Не знам како то данас изгледа. Оно што нас је све збуњивало било је у вези са именом ове улице. Стјепан или Стево Филиповић. Он је био члан Комунистичке партије, народни херој кога су у Ваљеву окупатори обесили, а он је, пре егзекуције, у знак протеста изговарао комунистичке пароле и држао увис подигнуте руке. У Ваљеву постоји његов споменик. Забуна је у томе што су нама годинама стизали рачуни на којима је писало час Стеван, час Стјепан Филиповић, тако да дуго нисам био сигуран да ли је уопште реч о истом човеку. Што се тиче будућности ове улице, мислим да она нема правце којима може да се развија – размишља редитељ.

Као браћа близанци

– Овде је увек, рецимо, владало уверење, које не знам колико је тачно, да је овај град изузетно гостопримљив. То је, чини ми се,  једна од заблуда. Јер, човек где год да отпутује врати се са сличним утисцима. Оно што мени постаје невероватно када одем у иностранство јесте да готово сви европски градови почињу да личе једни на друге. Као браћа близанци. Људи су другачији од наших. Систем их је изградио, универзализовао. Функционишу као хипнотисани робови. Будући да  смо далеко од европских токова, тај талас још није у потпуности запљуснуо Београд – сматра наш саговорник. Запуштене фасаде које су естетска увреда за око, по његовом виђењу, велики су проблем града. Зграда "Геозавода" у Карађорђевој улици која му се највише допада, такође, чека спремна за обнову.

– Нажалост, места стравичних злочина све чешће се са врелог асфалта селе у домове људи. Проблем може да се фокусира у породицама. Човек више нигде није безбедан. То је оно што је паклено и поражавајуће. О улицама  не желим да размишљам као искључиво опасним местима. Немам основа и нећу тако да размишљам. Улице су значајне за човека и не пристајем да их посматрам на такав начин – категоричан је Дејан Зечевић.