Аме­рич­ко пра­во­су­ђе на политичком испиту

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Хју­стон – Ни не­де­љу да­на на­кон што је агент Слу­жбе за ими­гра­ци­ју и ца­ри­ну (ИЦЕ) у Ми­не­а­по­ли­су убио 37-го­ди­шњу жену Ре­не Гуд,  твр­де­ћи да је на то био при­ну­ђен у са­мо­од­бра­ни, стра­сти у овом гра­ду, али и це­лој Ми­не­со­ти, не сми­ру­ју се. Аме­рич­ка се­кре­тар­ка за уну­тра­шњу без­бед­ност Кри­сти Но­ем на­ја­ви­ла је да са­ве­зна ад­ми­ни­стра­ци­ја пла­ни­ра да у Ми­не­а­по­лис по­ша­ље сто­ти­не до­дат­них фе­де­рал­них аге­на­та, ка­ко би се при­дру­жи­ли аген­ти­ма већ рас­по­ре­ђе­ним у Ми­не­со­ти по­чет­ком ме­се­ца, ко­јих има око две хи­ља­де. Пре­ма ње­ним ре­чи­ма, по­ја­ча­ња би тре­ба­ло да омо­гу­ће без­бед­ни­ји рад аге­на­та ИЦЕ и Гра­нич­не па­тро­ле. По­ру­чи­ла је да ће се ак­ци­је аге­на­та на­ста­ви­ти упр­кос про­те­сти­ма и про­ти­вље­њу ло­кал­них де­мо­крат­ских ли­де­ра.

Да под­се­ти­мо, Кри­сти Но­ем је у ро­ку од не­ко­ли­ко са­ти по­сле ин­ци­ден­та ока­рак­те­ри­са­ла по­ступ­ке Ре­не Гуд као „чин до­ма­ћег те­ро­ри­зма”, твр­де­ћи да је она по­ку­ша­ла да уда­ри по­ли­цај­ца сво­јим ауто­мо­би­лом. Пот­пред­сед­ник Џеј-Ди Венс по­де­лио је ви­део-сни­мак ре­кав­ши да пру­жа убе­дљив до­каз да је жи­вот по­ли­цај­ца био угро­жен, иако се мно­ги аме­рич­ки прав­ни­ци не би сло­жи­ли с овом ње­го­вом тврд­њом. Окол­но­сти под ко­ји­ма је до­шло до пуц­ња­ве пред­мет су фе­де­рал­не ис­тра­ге, док је слу­чај до­дат­но про­ду­био спор из­ме­ђу са­ве­зних и ло­кал­них вла­сти око над­ле­жно­сти, упо­тре­бе си­ле и спро­во­ђе­ња ими­гра­ци­о­них за­ко­на.

У да­ни­ма на­кон смр­то­но­сне пуц­ња­ве одр­жа­ни су про­тест­ни ску­по­ви. Де­мон­стра­ци­је су ор­га­ни­зо­ва­не у ви­ше гра­до­ва, укљу­чу­ју­ћи Ми­не­а­по­лис, Лос Ан­ђе­лес, Сан Ан­то­нио, Да­лас, Хју­стон и Сент Пи­терс­бург. Пре­ма ме­диј­ским из­ве­шта­ји­ма, нај­ма­ње хи­ља­ду до­га­ђа­ја ши­ром САД би­ло је пла­ни­ра­но за про­шли ви­кенд под сло­га­ном „ИЦЕ на­по­ље за­у­век”. У Ми­не­а­по­ли­су су, пре­ма про­це­на­ма ор­га­ни­за­то­ра, хи­ља­де љу­ди мар­ши­ра­ле ули­ца­ма и скан­ди­ра­ле па­ро­ле про­тив по­ли­ти­ке над­гле­да­ња и де­пор­та­ци­ја. Де­мон­стра­ци­је су би­ле углав­ном мир­не, али је до­шло и до по­вре­ме­них тен­зи­ја из­ме­ђу про­те­ста­на­та и по­ли­ци­је. При­ја­вље­но је не­ко­ли­ко ин­ци­де­на­та и при­во­ђе­ња то­ком ве­ћих ску­по­ва.

Хи­ља­де љу­ди ис­пу­ни­ле су цен­тар Лос Ан­ђе­ле­са про­шле су­бо­те на про­те­сту про­тив ИЦЕ и про­те­сту „без ра­то­ва”, а ор­га­ни­за­то­ри су ре­кли да су де­мон­стра­ци­је углав­ном би­ле мир­не пре не­го што су се за­вр­ши­ле на­пе­тим су­ко­би­ма из­ме­ђу де­мон­стра­на­та и по­ли­ци­је. Про­те­сти су одр­жа­ни и у Хју­сто­ну и око­ли­ни, где су гру­пе де­мон­стра­на­та по­зи­ва­ле на прав­ду за Ре­не Гуд и ис­ка­зи­ва­ле не­за­до­вољ­ство по­ли­ти­ком ИЦЕ, укљу­чу­ју­ћи ску­по­ве ис­пред згра­де град­ске упра­ве.

Док су се про­те­сти ши­ри­ли зе­мљом, ре­ак­ци­ја на до­га­ђа­је у Ми­не­а­по­ли­су убр­зо се пре­не­ла и на прав­ни ни­во. Ми­не­со­та је под­не­ла ту­жбу про­тив Ми­ни­стар­ства за уну­тра­шњу без­бед­ност Сје­ди­ње­них Др­жа­ва. У ту­жби се на­во­ди да је на­гло по­ве­ћа­ње бро­ја са­ве­зних ими­гра­ци­о­них аге­на­та у др­жа­ви „без пре­се­да­на” и да пред­ста­вља, ка­ко се твр­ди, „алар­мант­ну еска­ла­ци­ју ме­ра од­ма­зде” са­ве­зне ад­ми­ни­стра­ци­је пре­ма Ми­не­со­ти. По­ступ­ку су се при­дру­жи­ли и гра­до­ви Ми­не­а­по­лис и Сент Пол, ко­ји од су­да тра­же да бло­ки­ра да­ље спро­во­ђе­ње фе­де­рал­них ими­гра­ци­о­них опе­ра­ци­ја у др­жа­ви.

Гра­до­на­чел­ник Ми­не­а­по­ли­са Џеј­коб Фреј из­ја­вио је на кон­фе­рен­ци­ји за но­ви­на­ре да град не­ће од­у­ста­ти од су­прот­ста­вља­ња, ка­ко је на­вео, не­у­став­ним по­ступ­ци­ма фе­де­рал­них аге­на­та. „Док год са­ве­зни аген­ти де­лу­ју про­тив на­ших су­се­да на на­чин ко­ји сма­тра­мо не­у­став­ним, на­ста­ви­ће­мо да се бо­ри­мо свим рас­по­ло­жи­вим сред­стви­ма”, ре­као је Фреј.

Др­жав­ни ту­жи­лац Ми­не­со­те Кит Ели­сон оце­нио је да ими­гра­ци­о­не опе­ра­ци­је у др­жа­ви мо­ра­ју би­ти об­у­ста­вље­не и за­тра­жио од су­да да за­у­ста­ви, ка­ко је ре­као, „на­гло рас­по­ре­ђи­ва­ње хи­ља­да аге­на­та Ми­ни­стар­ства за уну­тра­шњу без­бед­ност у Ми­не­со­ти”.

По­моћ­ни­ца се­кре­та­ра Ми­ни­стар­ства уну­тра­шње без­бед­но­сти Три­ша Ме­кла­флин оп­ту­жи­ла је Ели­со­на да да­је пред­ност по­ли­ти­ци над јав­ном без­бед­но­шћу. Пре­ма ње­ним ре­чи­ма, по­ја­ча­но при­су­ство Ми­ни­стар­ства уну­тра­шње без­бед­но­сти у Ми­не­со­ти усле­ди­ло је због од­би­ја­ња ло­кал­них вла­сти да са­ра­ђу­ју са са­ве­зним ин­сти­ту­ци­ја­ма. „По­сао пред­сед­ни­ка је да шти­ти аме­рич­ки на­род и спро­во­ди за­кон, без об­зи­ра на ста­во­ве ло­кал­них или др­жав­них зва­нич­ни­ка”, на­ве­ла је Ме­кла­фли­но­ва.

Ми­не­а­по­лис ина­че има ста­тус та­ко­зва­ног гра­да уто­чи­шта, што зна­чи да ло­кал­не вла­сти не са­ра­ђу­ју ак­тив­но с фе­де­рал­ним ими­гра­ци­о­ним слу­жба­ма.

Про­фе­сор Џон Грос, ди­рек­тор Про­јек­та јав­не од­бра­не са­ве­зне др­жа­ве Ви­скон­син, ка­же за „По­ли­ти­ку” да је пр­во пи­та­ње ко­је се у ова­квим слу­ча­је­ви­ма обич­но по­ста­вља: Ка­да при­пад­ник ор­га­на за спро­во­ђе­ње за­ко­на сме да упо­тре­би смр­то­но­сну си­лу?

„Ми за­пра­во не­ма­мо не­ку стро­гу, пре­ци­зну де­фи­ни­ци­ју то­га. По­ли­циј­ски слу­жбе­ни­ци мо­гу да упо­тре­бе смр­то­но­сну си­лу ка­да има­ју ра­зум­но уве­ре­ње да су они са­ми, или не­ко дру­ги, у не­по­сред­ној опа­сно­сти да про­тив њих бу­де упо­тре­бље­на смр­то­но­сна си­ла или си­ла ко­ја мо­же да иза­зо­ве те­шке те­ле­сне по­вре­де”, на­во­ди Грос.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, упра­во та сло­же­ност ре­ал­них си­ту­а­ци­ја пред­ста­вља је­дан од кључ­них про­бле­ма у по­ку­ша­ји­ма да се пре­ци­зно нор­ми­ра упо­тре­ба си­ле. По­ли­циј­ски слу­жбе­ни­ци, ка­ко ка­же, су­о­ча­ва­ју се с ве­ли­ким бро­јем окол­но­сти, прет­њи и ни­воа ри­зи­ка, због че­га се про­це­на за­ко­ни­то­сти њи­хо­вог по­сту­па­ња на кра­ју сво­ди на јед­но те­мељ­но пи­та­ње: Да ли је упо­тре­ба си­ле би­ла ра­зум­на? Грос под­се­ћа да је Вр­хов­ни суд Сје­ди­ње­них Др­жа­ва за­у­зео ја­сан став кад је реч о упо­тре­би си­ле пре­ма осо­ба­ма ко­је по­ку­ша­ва­ју да по­бег­ну.

„Вр­хов­ни суд је ја­сно ре­као да ни­је до­зво­ље­но ко­ри­сти­ти смр­то­но­сну си­лу про­тив осо­бе ко­ја бе­жи, осим ако је та осо­ба по­чи­ни­ла из­у­зет­но те­шко кри­вич­но де­ло и ако по­ли­циј­ски слу­жбе­ник има осно­ван раз­лог да ве­ру­је да ће, уко­ли­ко не бу­де ухап­ше­на, на­ста­ви­ти да чи­ни до­дат­на озбиљ­на на­сил­на кри­вич­на де­ла”, об­ја­шња­ва Грос.

При­ме­на тог стан­дар­да на кон­кре­тан слу­чај, пре­ма ње­го­вој оце­ни, не иде у при­лог оправ­да­но­сти упо­тре­бе ва­тре­ног оруж­ја. Ка­ко на­во­ди, же­на ко­ја је стра­да­ла ни­је по­чи­ни­ла на­сил­но кри­вич­но де­ло, ни­ти по­сто­ји основ да се за­кљу­чи да је пред­ста­вља­ла трај­ну опа­сност по за­јед­ни­цу.

„Мо­гу­ће је да је на­мер­но оме­та­ла слу­жбе­ни­ке у вр­ше­њу ду­жно­сти, и то мо­же пред­ста­вља­ти кри­вич­но де­ло, али то ни­је на­сил­но кри­вич­но де­ло. У та­квим окол­но­сти­ма, ако осо­ба по­ку­ша­ва да на­пу­сти ме­сто до­га­ђа­ја, по­ли­циј­ски слу­жбе­ни­ци не сме­ју да ко­ри­сте смр­то­но­сну си­лу”, ис­ти­че он.

Сле­де­ће пи­та­ње ко­је се, пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, на­ме­ће је­сте да ли је по­ли­циј­ски слу­жбе­ник мо­гао да по­ве­ру­је да ће би­ти угро­жен во­зи­лом. Ме­ђу­тим, Грос сма­тра да до­ступ­ни ви­део-сним­ци не по­др­жа­ва­ју та­кво ту­ма­че­ње.

„Сним­ци при­лич­но ја­сно по­ка­зу­ју да она ни­је по­ку­ша­ва­ла да уда­ри по­ли­циј­ског слу­жбе­ни­ка во­зи­лом. Она се окре­та­ла од ње­га и по­ку­ша­ва­ла да се уда­љи”, на­во­ди Грос.

До­да­је да би тврд­ња о не­по­сред­ној опа­сно­сти би­ла те­шко одр­жи­ва и кад се са­гле­да по­на­ша­ње са­мог слу­жбе­ни­ка. Ка­ко ка­же, по­ли­ца­јац ко­ји је пу­цао оби­ла­зио је во­зи­ло др­же­ћи мо­бил­ни те­ле­фон и сни­ма­ју­ћи до­га­ђај, ста­јао је иза ауто­мо­би­ла ка­ко би за­бе­ле­жио ре­ги­стар­ску та­бли­цу, што, по ње­го­вој оце­ни, ни­је у скла­ду с по­на­ша­њем осо­бе ко­ја ве­ру­је да је у не­по­сред­ној жи­вот­ној опа­сно­сти.

„Да је за­и­ста сма­трао да во­зи­ло пред­ста­вља прет­њу, не би ста­јао иза ње­га, јер је она мо­гла да уба­ци у ри­кверц и уда­ри га. Не би оби­ла­зио ауто­мо­бил, ни­ти би се на­ла­зио ис­пред ње­га”, ка­же Грос.

У том кон­тек­сту, он под­се­ћа и на ду­го­го­ди­шње по­ли­циј­ске смер­ни­це у Сје­ди­ње­ним Др­жа­ва­ма, ко­је се при­ме­њу­ју у ве­ли­ким по­ли­циј­ским упра­ва­ма и са­др­жа­не су и у пре­по­ру­ка­ма Ми­ни­стар­ства прав­де САД. Оне, ка­ко на­во­ди, ја­сно про­пи­су­ју ка­ко по­ли­циј­ски слу­жбе­ни­ци тре­ба да по­сту­па­ју у си­ту­а­ци­ја­ма у ко­ји­ма се во­зи­ло кре­ће ка њи­ма.

„Ако се во­зи­ло кре­ће ка по­ли­циј­ском слу­жбе­ни­ку, пр­ва ре­ак­ци­ја тре­ба да бу­де да се он скло­ни с пу­та, а не да пу­ца на во­зи­ло. То је пра­ви­ло ко­је по­сто­ји де­це­ни­ја­ма и ко­је је за­сно­ва­но на за­шти­ти са­мих по­ли­ца­ја­ца”, об­ја­шња­ва Грос.

На­гла­ша­ва да пу­ца­ње на во­зи­ло не ре­ша­ва про­блем, већ га че­сто до­дат­но ком­пли­ку­је.

„Чак и ако по­го­ди­те во­за­ча, во­зи­ло се не­ће тре­нут­но за­у­ста­ви­ти. До­би­ће­те оне­спо­со­бље­ног во­за­ча за во­ла­ном ауто­мо­би­ла ко­ји се и да­ље кре­ће, што мо­же до­ве­сти до су­да­ра са дру­гим во­зи­ли­ма, пе­ша­ци­ма или по­ли­цај­ци­ма”, ка­же он.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, упра­во та­кав сце­на­рио до­го­дио се и у овом слу­ча­ју, ка­да се во­зи­ло на­кон пуц­ња ни­је за­у­ста­ви­ло, већ је на­ста­ви­ло да се кре­ће и уда­ри­ло у пар­ки­ра­ни ауто­мо­бил, што до­дат­но илу­стру­је раз­ло­ге због ко­јих по­ли­циј­ске смер­ни­це за­бра­њу­ју пу­ца­ње на во­зи­ла. Због све­га на­ве­де­ног, Грос за­кљу­чу­је да, у скла­ду с ва­же­ћим прав­ним стан­дар­ди­ма, по­ли­циј­ским пра­ви­ли­ма и њи­хо­вим ци­ље­ви­ма, као и на осно­ву до­ступ­них ви­део-сни­ма­ка, упо­тре­ба ва­тре­ног оруж­ја у овом слу­ча­ју ни­је би­ла оправ­да­на.

У ши­рем ме­диј­ском и по­ли­тич­ком кон­тек­сту огла­сио се и аме­рич­ки кон­зер­ва­тив­ни ко­мен­та­тор Та­кер Кар­лсон, ко­ји је оштро кри­ти­ко­вао ре­ак­ци­је кон­зер­ва­ти­ва­ца на смрт Ре­не Гуд, пи­та­ју­ћи за­што ре­пу­бли­кан­ци ову „тра­ге­ди­ју” не са­гле­да­ва­ју кроз „људ­ску при­зму”. Ње­го­ва из­ја­ва из­дво­ји­ла се од дру­гих кон­зер­ва­тив­них ре­ак­ци­ја на­кон пуц­ња­ве. По­вла­че­ћи па­ра­ле­лу с ре­ак­ци­ја­ма ле­ви­це на уби­ство Чар­ли­ја Кир­ка, Кар­лсон је оце­нио да су Аме­ри­кан­ци по­ста­ли нео­се­тљи­ви на на­си­ље на соп­стве­ном тлу јер по­ли­тич­ки ли­де­ри, ка­ко је на­вео, „нор­ма­ли­зу­ју кр­во­про­ли­ће”.