Унапред припремљена пресуда

Одавно сам схватио да све оно што сам учио на Правном факултету, посебно из домена кривично-процесне регулативе, у пракси веома често не важи. Бајке о равноправности странака у поступку, о најкраћем могућем времену трајања притвора као мере према окривљеном, о могућности одбране да равноправно са тужиоцем има доступност списима предмета и провере одређених доказа, све су то бајке за малу децу. Лепо је што је то законски подведено под одређена начела која би студенти требало заиста да науче и која чак и сам Устав Републике Србије гарантује, али у пракси то није тако, јер од момента када је неко лице приведено или се против њега поведе истрага, тужилац је тај који у својим рукама има и нож и погачу, док одбрана нема ни приближно могућност да макар примирише некој равноправности.

Што пре то младе колеге адвокати схвате, лакше ће им бити да се боре за њихове брањенике, јер ће од старта научити да се довијају како да доскоче тужиоцу који је у значајној предности у односу на њих. 
Овај увод написах и због чињенице у којој очито тужилаштво и то оно које је држава у држави, а ту пре свега мислим на Јавно тужилаштво за организовани криминал, у готово свим поступцима које је покренуло обилато злоупотребљава ту предност коју има над одбраном и од самог старта намеће неравноправност странака.

Методи којима се они служе су веома често прави удбашки методи, но тако им се може. Ипак, ред је да се о томе каже и напише понешто, па макар да се на тај начин подигне глас друге стране која не тражи ама баш ништа више од тога до да буде колико-толико равноправна. Наравно, ово јесте плеоназам, јер или јеси или ниси равноправан, али очај нас бранилаца, а посебно наших брањеника до те мере је велики да морамо и оваквим плеоназмима да се служимо како би јавности показали на који начин то тужилаштво ради. Они су истинска дубока држава, очито обилато контролисана од неког спољњег фактора који одређује ко ће и због чега да се процесуира, а ефекти њиховог рада, посебно у сегменту коруптивних кривичних дела, апсолутно су чиста политика и најмање имају везе са правом. Но, вратимо се на методе и како то они унапред припремају наратив да неко на кога се острве мора да буде осуђен. 
Узећу само пример измишљеног случаја у вези са министром Николом Селаковићем и још троје оптужених, где сам бранилац управо министру Селаковићу, његовој шефици кабинета Славици Јелачи и директору Републичког завода за заштиту споменика Горану Васићу. Кренимо само од те скандалозне чињенице да су поједини медији, пре свега у власништву Драгана Шолака, још почетком децембра цитирали и готово у целости објавили читав оптужни предлог, правећи на основу тог акта прилоге и читаве емисије. Као бранилац троје окривљених оптужни предлог сам добио за Бадњи дан, дакле готово месец дана касније, и то са све позивом за почетак главног претреса. Опростите, да ли је то нормално и у складу са одредбама Законика о кривичном поступку? Наравно да није, јер цитирање оптужног предлога у медијима за циљ је имало да се унапред створи наратив о сигурној кривици Николе Селаковића и његових сарадника и да му се пресуда практично донесе у медијима.

Свакако, нисмо ни наивни, а још мање смо глупи, па да поверујемо како су кроз истраживачки рад наводно независни новинари и то баш Шолакових медија дошли до оптужног предлога, већ је и највећем лаику јасно да им је оптужни предлог дало Јавно тужилаштво за организовани криминал. 
Није им први пут, јер слично нешто сам доживео у чувеном измишљеном предмету „Јовањица”, када је Н1 направила читаву емисију на основу оптужнице коју смо ми адвокати добили тек две недеље касније. Дакле, Јавно тужилаштво за организовани криминал, очито свесно да у предмету против Николе Селаковића нема ама баш ништа и да је читав поступак апсолутно идиотски и измишљен, покушава кроз медијски притисак да дође до циља, јер рачунају да ће поступајући судија бити у озбиљном проблему и разапињан у медијима уколико се не уклопи у унапред спреман наратив о кривици министра Селаковића. Да би се самом судији тако нешто још упечатљивије ставило до знања показује и чињеница да чим је делегиран да буде поступајући судија у овом предмету изашао је текст на порталима НОВА С и Н1 о његовој наводној повезаности са владајућом Српском напредном странком. Тако му је речено да ће га урнисати и медијски линчовати само уколико се дрзне да донесе пресуду коју су они медијски већ унапред донели. 
Притисак се додатно ствара и то свакодневно тако што се објављују детаљи из истраге, цитирају се изјаве окривљених пред тужиоцем, шта је ко и на који начин рекао, да ли се или није свађао са тужиоцем и слично, што иначе никако не би смело да буде јавно доступно. Као шлаг на торту, организују се у поменутим медијима емисије у којима гостују колеге адвокати који везе немају са предметом, нити су могли да виде садржину самог предмета, али који без трунке срамоте коментаришу предмет на основу медијских наклапања и понашају се горе него сами тужиоци оптужујући у емисијама окривљене и наводећи да ће они сигурно морати да буду осуђени. Дакле, битно је у јавности створити слику да било каква друга пресуда осим осуђујуће је немогућа, те на тај начин се сам судија доводи у незгодан положај да поступи другачије, јер уколико би то учинио у медијима, био би буквално линчован. 
Битна ставка су и манипулације које се износе у Шолаковим медијима. Рецимо, од самог почетка наглашавано је како је директор београдског Завода за заштиту споменика, извесни Александар Ивановић наводно признао кривицу и да је сада само питање колике ће казне осталима суд да одмери. Нико да постави у том случају питање према тим медијима – па добро, ако је већ неко признао кривицу, како наводе, зашто нема споразума о признању кривице горе поменутог Ивановића, већ је и он у оптужном предлогу наведен као четвртоокривљени? Докле више да се тако лаже и измишља? Што је најгоре, новинари тих медија без трунке срамоте када постављају питање у вези са овим предметом то чине тако што нагласе како је директор Ивановић признао кривицу. Важно је да то људима уђе у главу, без обзира што се ради о ноторној неистини. 
Да закључим ово писаније захтевом према држави у којем тражим да хитно мења одредбе ЗКП-а, да се уведе најстроже кажњавање за било какво цурење информација из истраге према медијима, да уколико се утврди да је неко из тужилаштва доставио медијима било шта из истраге да хитно буде избачен из тужилаштва. Наравно, да се казне и медији који објављују податке из истраге, јер тако нешто је недопустиво, као и да се кажњавају медији који стварају амбијент у којем се врши стравичан притисак на суд какву пресуду да донесе. Основно начело сваког кривичног поступка на кугли земаљској је претпоставка невиности, а оно је код нас дефинисано чланом 3. Законика о кривичном поступку које гласи – „Свако се сматра невиним док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда. Државни и други органи и организације, средства јавног обавештавања, удружења и јавне личности дужни су да се придржавају правила из става 1. овог члана и да својим јавним изјавама о окривљеном, кривичном делу и поступку не повређују права окривљеног.” 
Све оно што су Шолакови медији чинили до сада у вези са поступком против министра Селаковића било је у тоталној супротности са овом одредбом ЗКП-а, јер су они увелико нацртали каква по њима мора да буде пресуда против министра, а судија само нека се дрзне другачије да поступи па ће видети какав ће медијски пакао да га снађе.

*Народни посланик