Unapred pripremljena presuda

Odavno sam shvatio da sve ono što sam učio na Pravnom fakultetu, posebno iz domena krivično-procesne regulative, u praksi veoma često ne važi. Bajke o ravnopravnosti stranaka u postupku, o najkraćem mogućem vremenu trajanja pritvora kao mere prema okrivljenom, o mogućnosti odbrane da ravnopravno sa tužiocem ima dostupnost spisima predmeta i provere određenih dokaza, sve su to bajke za malu decu. Lepo je što je to zakonski podvedeno pod određena načela koja bi studenti trebalo zaista da nauče i koja čak i sam Ustav Republike Srbije garantuje, ali u praksi to nije tako, jer od momenta kada je neko lice privedeno ili se protiv njega povede istraga, tužilac je taj koji u svojim rukama ima i nož i pogaču, dok odbrana nema ni približno mogućnost da makar primiriše nekoj ravnopravnosti.

Što pre to mlade kolege advokati shvate, lakše će im biti da se bore za njihove branjenike, jer će od starta naučiti da se dovijaju kako da doskoče tužiocu koji je u značajnoj prednosti u odnosu na njih. 
Ovaj uvod napisah i zbog činjenice u kojoj očito tužilaštvo i to ono koje je država u državi, a tu pre svega mislim na Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, u gotovo svim postupcima koje je pokrenulo obilato zloupotrebljava tu prednost koju ima nad odbranom i od samog starta nameće neravnopravnost stranaka.

Metodi kojima se oni služe su veoma često pravi udbaški metodi, no tako im se može. Ipak, red je da se o tome kaže i napiše ponešto, pa makar da se na taj način podigne glas druge strane koja ne traži ama baš ništa više od toga do da bude koliko-toliko ravnopravna. Naravno, ovo jeste pleonazam, jer ili jesi ili nisi ravnopravan, ali očaj nas branilaca, a posebno naših branjenika do te mere je veliki da moramo i ovakvim pleonazmima da se služimo kako bi javnosti pokazali na koji način to tužilaštvo radi. Oni su istinska duboka država, očito obilato kontrolisana od nekog spoljnjeg faktora koji određuje ko će i zbog čega da se procesuira, a efekti njihovog rada, posebno u segmentu koruptivnih krivičnih dela, apsolutno su čista politika i najmanje imaju veze sa pravom. No, vratimo se na metode i kako to oni unapred pripremaju narativ da neko na koga se ostrve mora da bude osuđen. 
Uzeću samo primer izmišljenog slučaja u vezi sa ministrom Nikolom Selakovićem i još troje optuženih, gde sam branilac upravo ministru Selakoviću, njegovoj šefici kabineta Slavici Jelači i direktoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika Goranu Vasiću. Krenimo samo od te skandalozne činjenice da su pojedini mediji, pre svega u vlasništvu Dragana Šolaka, još početkom decembra citirali i gotovo u celosti objavili čitav optužni predlog, praveći na osnovu tog akta priloge i čitave emisije. Kao branilac troje okrivljenih optužni predlog sam dobio za Badnji dan, dakle gotovo mesec dana kasnije, i to sa sve pozivom za početak glavnog pretresa. Oprostite, da li je to normalno i u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku? Naravno da nije, jer citiranje optužnog predloga u medijima za cilj je imalo da se unapred stvori narativ o sigurnoj krivici Nikole Selakovića i njegovih saradnika i da mu se presuda praktično donese u medijima.

Svakako, nismo ni naivni, a još manje smo glupi, pa da poverujemo kako su kroz istraživački rad navodno nezavisni novinari i to baš Šolakovih medija došli do optužnog predloga, već je i najvećem laiku jasno da im je optužni predlog dalo Javno tužilaštvo za organizovani kriminal. 
Nije im prvi put, jer slično nešto sam doživeo u čuvenom izmišljenom predmetu „Jovanjica”, kada je N1 napravila čitavu emisiju na osnovu optužnice koju smo mi advokati dobili tek dve nedelje kasnije. Dakle, Javno tužilaštvo za organizovani kriminal, očito svesno da u predmetu protiv Nikole Selakovića nema ama baš ništa i da je čitav postupak apsolutno idiotski i izmišljen, pokušava kroz medijski pritisak da dođe do cilja, jer računaju da će postupajući sudija biti u ozbiljnom problemu i razapinjan u medijima ukoliko se ne uklopi u unapred spreman narativ o krivici ministra Selakovića. Da bi se samom sudiji tako nešto još upečatljivije stavilo do znanja pokazuje i činjenica da čim je delegiran da bude postupajući sudija u ovom predmetu izašao je tekst na portalima NOVA S i N1 o njegovoj navodnoj povezanosti sa vladajućom Srpskom naprednom strankom. Tako mu je rečeno da će ga urnisati i medijski linčovati samo ukoliko se drzne da donese presudu koju su oni medijski već unapred doneli. 
Pritisak se dodatno stvara i to svakodnevno tako što se objavljuju detalji iz istrage, citiraju se izjave okrivljenih pred tužiocem, šta je ko i na koji način rekao, da li se ili nije svađao sa tužiocem i slično, što inače nikako ne bi smelo da bude javno dostupno. Kao šlag na tortu, organizuju se u pomenutim medijima emisije u kojima gostuju kolege advokati koji veze nemaju sa predmetom, niti su mogli da vide sadržinu samog predmeta, ali koji bez trunke sramote komentarišu predmet na osnovu medijskih naklapanja i ponašaju se gore nego sami tužioci optužujući u emisijama okrivljene i navodeći da će oni sigurno morati da budu osuđeni. Dakle, bitno je u javnosti stvoriti sliku da bilo kakva druga presuda osim osuđujuće je nemoguća, te na taj način se sam sudija dovodi u nezgodan položaj da postupi drugačije, jer ukoliko bi to učinio u medijima, bio bi bukvalno linčovan. 
Bitna stavka su i manipulacije koje se iznose u Šolakovim medijima. Recimo, od samog početka naglašavano je kako je direktor beogradskog Zavoda za zaštitu spomenika, izvesni Aleksandar Ivanović navodno priznao krivicu i da je sada samo pitanje kolike će kazne ostalima sud da odmeri. Niko da postavi u tom slučaju pitanje prema tim medijima – pa dobro, ako je već neko priznao krivicu, kako navode, zašto nema sporazuma o priznanju krivice gore pomenutog Ivanovića, već je i on u optužnom predlogu naveden kao četvrtookrivljeni? Dokle više da se tako laže i izmišlja? Što je najgore, novinari tih medija bez trunke sramote kada postavljaju pitanje u vezi sa ovim predmetom to čine tako što naglase kako je direktor Ivanović priznao krivicu. Važno je da to ljudima uđe u glavu, bez obzira što se radi o notornoj neistini. 
Da zaključim ovo pisanije zahtevom prema državi u kojem tražim da hitno menja odredbe ZKP-a, da se uvede najstrože kažnjavanje za bilo kakvo curenje informacija iz istrage prema medijima, da ukoliko se utvrdi da je neko iz tužilaštva dostavio medijima bilo šta iz istrage da hitno bude izbačen iz tužilaštva. Naravno, da se kazne i mediji koji objavljuju podatke iz istrage, jer tako nešto je nedopustivo, kao i da se kažnjavaju mediji koji stvaraju ambijent u kojem se vrši stravičan pritisak na sud kakvu presudu da donese. Osnovno načelo svakog krivičnog postupka na kugli zemaljskoj je pretpostavka nevinosti, a ono je kod nas definisano članom 3. Zakonika o krivičnom postupku koje glasi – „Svako se smatra nevinim dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja i javne ličnosti dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i da svojim javnim izjavama o okrivljenom, krivičnom delu i postupku ne povređuju prava okrivljenog.” 
Sve ono što su Šolakovi mediji činili do sada u vezi sa postupkom protiv ministra Selakovića bilo je u totalnoj suprotnosti sa ovom odredbom ZKP-a, jer su oni uveliko nacrtali kakva po njima mora da bude presuda protiv ministra, a sudija samo neka se drzne drugačije da postupi pa će videti kakav će medijski pakao da ga snađe.

*Narodni poslanik