Две оштри­це мача европ­ске од­бра­не

Да ли би Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве би­ле вој­но сна­жни­је ка­да би има­ле 50 ар­ми­ја на ни­воу са­ве­зних др­жа­ва уме­сто јед­не фе­де­рал­не вој­ске? Ако је наш од­го­вор „не”, па шта он­да че­ка­мо?, упи­тао је европ­ски ко­ме­сар за од­бра­ну Ан­дри­јус Ку­би­ли­јус про­шле не­де­ље на без­бед­но­сној кон­фе­рен­ци­ји у Швед­ској. Док се Европ­ска уни­ја су­о­ча­ва са ра­том на сво­јим гра­ни­ца­ма и Ва­шинг­то­ном ко­ји отво­ре­но пре­ти Грен­лан­ду, Ку­би­ли­јус за­го­ва­ра при­ступ „ве­ли­ког пра­ска” у осми­шља­ва­њу за­јед­нич­ке европ­ске од­бра­не. Сто­га би, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, ЕУ тре­ба­ло да раз­мо­три фор­ми­ра­ње стал­них сна­га од 100.000 вој­ни­ка.

Ку­би­ли­јус је на­вео да се од­брам­бе­на спо­соб­ност Ста­рог кон­ти­нен­та мо­ра осло­ни­ти на три сту­ба: ве­ћа ула­га­ња у про­из­вод­не ка­па­ци­те­те, ин­сти­ту­ци­је ко­је су до­бро ор­га­ни­зо­ва­не и по­ли­тич­ку во­љу да се од­вра­ћа про­тив­ник. А уко­ли­ко је то нео­п­ход­но, и да се ра­ту­је.

„Мо­ра­мо по­че­ти да ула­же­мо но­вац на на­чин ко­ји ће нам омо­гу­ћи­ти да се бо­ри­мо као Евро­па, а не са­мо као збир 27 на­ци­о­нал­них ар­ми­ја”, ре­као је Ку­би­ли­јус. Ка­ко би се ре­шио про­блем по­ли­тич­ке во­ље, ко­ме­сар пред­ла­же осни­ва­ње Европ­ског са­ве­та за без­бед­ност. О тој иде­ји су ра­ни­је го­во­ри­ли фран­цу­ски пред­сед­ник Ема­ну­ел Ма­крон и бив­ша не­мач­ка кан­це­лар­ка Ан­ге­ла Мер­кел.

„Тај са­вет мо­гао би да се са­сто­ји од кључ­них стал­них чла­но­ва, уз не­ко­ли­ко ро­ти­ра­ју­ћих зе­ма­ља и ру­ко­вод­ство ЕУ”, ре­као је Ку­би­ли­јус и до­дао да би у та­квом те­лу ко­је би до­но­си­ло од­лу­ке о нај­ва­жни­јим без­бед­но­сним пи­та­њи­ма тре­ба­ло да има ме­ста и за Ује­ди­ње­но Кра­љев­ство.

До­но­си­о­ци од­лу­ка у Бри­се­лу већ не­ко вре­ме по­кре­ћу раз­не од­брам­бе­не ини­ци­ја­ти­ве: од из­град­ње зи­да про­тив дро­но­ва, пре­ко Ма­пе пу­та за од­брам­бе­ну спрем­ност 2030. до вој­ног Шен­ге­на, на­да­ју­ћи се да ће уби­ти две му­ве јед­ним удар­цем. По­ве­ћа­на вој­на по­тро­шња, сма­тра­ју они, учи­ни­ла би ЕУ без­бед­ном од Ру­си­је и не­за­ви­сни­јом од Трам­по­ве Аме­ри­ке, омо­гу­ћив­ши јој да ко­нач­но из­ра­сте из „по­ли­тич­ког па­туљ­ка”. С дру­ге стра­не, то би ожи­ве­ло по­ср­ну­ли ин­ду­стриј­ски сек­тор, ко­ји се на­ла­зи под при­ти­ском ки­не­ских кон­ку­ре­на­та и ра­сту­ћих тро­шко­ва енер­ги­је, и оси­гу­ра­ло да уни­ја оста­не „еко­ном­ски џин”.

Ипак, пре­ба­ци­ва­ње фо­ку­са на вој­ну ин­ду­стри­ју је мач са две оштри­це. Но­ви европ­ски при­ступ одав­но има име у еко­ном­ској те­о­ри­ји: вој­ни кеј­нзи­ја­ни­зам. Из­вор­но, тај по­јам од­но­сио се на скло­ност вла­да сре­ди­ном 20. ве­ка да еко­ном­ске па­до­ве убла­жа­ва­ју по­ве­ћа­њем вој­не по­тро­шње – ком­би­на­ци­ју ко­ју су, на­вод­но, пр­ви при­ме­ни­ли на­ци­сти три­де­се­тих го­ди­на, а за­тим је гло­ба­ли­зо­ва­ли Аме­ри­кан­ци че­тр­де­се­тих. У но­ви­је вре­ме, тер­мин се ко­ри­стио и да опи­ше при­вре­ду Ру­си­је од по­чет­ка ра­та у Укра­ји­ни. Али ви­ше нов­ца за вој­ску не зна­чи ну­жно и бо­ље ре­зул­та­те. Ка­ко при­ме­ћу­је Адам Туз, про­фе­сор на Уни­вер­зи­те­ту „Ко­лум­би­ја”, Евро­пља­ни ко­лек­тив­но тро­ше обил­на сред­ства на сво­је „вој­ске зом­би­је”, а за­уз­врат до­би­ја­ју за­па­њу­ју­ће ма­ло, с об­зи­ром на то да се ни­јед­на ком­па­ни­ја са Ста­рог кон­ти­нен­та не на­ла­зи ме­ђу де­сет нај­ве­ћих од­брам­бе­них фир­ми по про­ме­ту.

Евро­па не­ма до­вољ­но моћ­не ал­тер­на­ти­ве за на­пред­не вој­не си­сте­ме ко­ју про­из­во­де аме­рич­ке ком­па­ни­је. Ме­ђу њи­ма је и „Ф-35”, чу­ве­ни ло­вац ави­он, чи­је на­пред­не спо­соб­но­сти не­ма­ју пан­дан ме­ђу европ­ским ле­те­ли­ца­ма. Си­сте­ми про­ти­вра­кет­не од­бра­не „Па­три­от” та­ко­ђе се уво­зе из САД, као и ра­кет­ни лан­се­ри, со­фи­сти­ци­ра­ни дро­но­ви, да­ле­ко­мет­на ар­ти­ље­ри­ја на­во­ђе­на са­те­ли­ти­ма... Сто­га, пр­ве ис­пла­те из европ­ске по­тро­шач­ке гро­зни­це ве­ро­ват­но би оти­шле про­из­во­ђа­чи­ма с дру­ге стра­не Атлан­ти­ка док се европ­ске фа­бри­ке не по­кре­ну.

Али про­блем тре­ба са­гле­да­ти из дру­гог угла. Још де­ве­де­се­тих го­ди­на, бри­тан­ски пи­сац Ана­тол Ли­вен твр­дио је да сва­ко ко ми­сли да ће се Евро­па уско­ро су­о­чи­ти са по­врат­ком вој­не мо­ћи Пру­ске „ни­ка­да ни­је био у не­мач­кој дис­ко­те­ци”. Та­кви па­ци­фи­стич­ки ста­во­ви са­мо су оја­ча­ли у де­це­ни­ја­ма ко­је су усле­ди­ле. Да­нас, ако би Не­мач­ка би­ла на­пад­ну­та, све­га 38 од­сто ње­них гра­ђа­на би­ло би спрем­но да се бо­ри за сво­ју зе­мљу, по­ка­за­ле су не­дав­не ан­ке­те аген­ци­је „Фор­са”. У Ита­ли­ји је дру­го ис­тра­жи­ва­ње утвр­ди­ло да би са­мо 16 од­сто ста­нов­ни­штва у вој­но­спо­соб­ним го­ди­на­ма узе­ло оруж­је у ру­ке. Мно­ге европ­ске зе­мље уки­ну­ле су вој­ни рок то­ком две­хи­ља­ди­тих и са­да се су­о­ча­ва­ју са ве­ли­ким по­те­шко­ћа­ма у по­ку­ша­ју да об­ја­сне гра­ђа­ни­ма зна­чај вра­ћа­ња оба­ве­зне слу­жбе. На по­зи­ве за по­нов­ну мо­би­ли­за­ци­ју, је­дан не­мач­ки но­ви­нар је, су­ми­ра­ју­ћи став јав­но­сти, од­го­во­рио: „Ра­ди­је бих био жив не­го мр­тав.”