Ко чека власт док студенти протестују

Већ дуже од годину дана Србија живи у режиму сталних протеста и блокада. Студенти, грађанске иницијативе и различите политичке групације заузимају улице и факултете, инсистирајући на поруци да се боре за демократију и против, како тврде, „аутократије и недопустивог модела власти”. Такав наратив звучи познато и у први мах делује легитимно. Међутим, озбиљна политика не мери се паролама, већ садржајем. А кад се загребе испод површине, постаје јасно да проблем Србије данас није само начин владања, већ – и то можда још више – каква се алтернатива нуди и ко стоји иза ње. 
Управо ту почиње прича коју је Србија већ имала прилику да види, али је, изгледа, није до краја разумела. 
У Египту 2011. године студенти су, као и данас у Србији, веровали да стоје на прагу историјске промене. Трг Тахрир био је препун младих људи, универзитетских професора, либералних активиста, али и идеолошки супротстављених група – од секуларне левице до исламске екстремне деснице. Разлике су привремено занемарене у име једног циља: рушења власти Хоснија Мубарака. 
Тај тренутак је са Запада слављен као победа демократије. У стварности, био је почетак институционалног слома државе. 
Након пада Мубарака, Египат није добио демократску транзицију. Добио је хаос. Безбедносни апарат се распао, полиција се повукла с улица, а основне функције државе престале су да раде. Грађани су организовали импровизоване страже по насељима, јер држава више није била у стању да гарантује елементарну безбедност. Пљачке, насиље и политички обрачуни постали су део свакодневице. 
Универзитети, који су у симболичком смислу били срце „револуције”, престали су да буду места образовања и критичког мишљења. Студенти који су веровали да су носиоци промене врло брзо су схватили да немају никакав утицај на политичке одлуке које су се доносиле иза затворених врата. 
Хаос се моментално прелио на економију. Туризам, једна од кључних грана египатске привреде, практично је колабирао. Инвестиције су се повукле, валута изгубила вредност, незапосленост експлодирала. Грађани су живели знатно теже него пре рушења режима. Демократија је постала апстрактна реч у свакодневици у којој је основна егзистенција била угрожена. 
Док су студенти и либерални активисти остали заглављени у протестној логици, политички простор су преузели они који су једини имали јасну структуру и снажну амбицију за власт. Муслиманско братство није победило зато што је нудило модерну демократију, већ зато што је имало организацију, дисциплину и јасан циљ. Они који су рушили систем нису имали план како да га замене. Они који су чекали и искористили прилику коју су студенти направили – имали су га. 
Коначан исход био је војни удар 2013. године и повратак ауторитарног модела, снажнијег него пре 2011. Студенти који су започели протесте завршили су политички маргинализовани, често репресирани и потпуно искључени из процеса одлучивања. 
То је суштина египатске револуције 2011: студенти су били искоришћени и преварени, њихова енергија употребљена за рушење поретка, а затим одбачена кад је дошло време за власт. 
Србија данас није Египат 2011. године, али одређени обрасци понашања постају забрињавајуће слични. Дуготрајне блокаде не нуде политички програм, не нуде институционални оквир, нити нуде одговор на кључно питање: Ко и како преузима одговорност сутра?
Још важније, алтернатива која се данас артикулише кроз протесте није проевропска, нити демократска у пуном смислу те речи. Напротив. У позадини студентског незадовољства све јасније се профилишу политичке и идеолошке групе које нуде више национализма, тврђу реторику према суседима, отворену или прикривену блискост с Русијом и сумњу према европском путу Србије. 
То није либерална, реформска алтернатива. То је повратак у политичке обрасце које је Србија већ скупо платила. 
Посебно забрињава чињеница да се у истим протестним колонама данас налазе екстреми с оба идеолошка пола. С једне стране, радикална левица која отворено оспорава тржишну економију, институције и саму идеју парламентарне демократије. С друге стране, радикална десница која промовише етнички ексклузивизам, ревизионизам и стратешко везивање Србије за Русију. 
То није плурализам. То је идеолошки савез из нужде, заснован искључиво на жељи да се постојећа власт сруши, без договора о томе каква држава треба да се гради после. 
Историја показује да такви савези не производе демократске поретке. Они производе политичку празнину. А празнину увек попуњавају само најорганизованији, најрадикалнији и најекстремнији. 
Важно је то рећи јасно: блокада није демократија. Она може бити легитиман облик притиска у одређеним околностима, али кад постане трајно стање, без политичког циља и одговорности, претвара се у средство дестабилизације. У таквом амбијенту не јача демократска конкуренција, већ само слаби поверење у институције. 
То није пут ка европској Србији. То је пут ка друштву у којем се власт не осваја програмима и изборима, већ притиском и хаосом. 
Зато се студентима мора говорити отворено и без увијања. Ваша енергија, знање и спремност на ангажман имају вредност. Али историја неумољиво показује да искрена намера сама по себи не штити од манипулације. Ако не поставите питање ко вас политички води, какву државу желите и ко ће сутра преузети одговорност, ризикујете да ваша борба послужи онима који нуде мање слободе и демократије, а не више. 
Египатски студенти веровали су да отварају простор слободе. У стварности су отворили простор другима да преузму власт без одговорности и без јасног демократског садржаја. Њихова грешка није била у храбрости, већ у поверењу. Та лекција није ни далека ни теоријска. Она је јасно упозорење. 
Србија данас не стоји пред избором између „демократије” и „недемократије”. Стоји пред избором између институционалне политичке борбе и улице без јасног циља. Критика власти је легитимна и потребна. Али алтернатива која није проевропска, која флертује с национализмом, Русијом и регионалним тензијама, није демократска замена – већ корак уназад. 
Власт се не побеђује рушењем институција, већ њиховим јачањем кроз политичку конкуренцију. Све друго води у сценарио који је већ виђен: студенти верују да отварају простор слободе, а у стварности отварају врата онима који желе власт без избора садржаја – само без конкуренције.

*Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа