Време је за пријатељство

Виртуоз на лаути Един Карамазов воли да каже да је музика уметност коју учиш слушајући и свирајући, а не упи„јањем знања из књига”. Свој музички живот инструменталисте, који сматра да се човек мора борити да би дошао до вредних ствари, започео је као дечак свирајући класичну гитару. Студирао је класичну гитару у Женеви, а лауту у Њујорку и Базелу. Први соло албум „Come Heavy Sleep” објавио је 2003, а три године касније изашао је његов заједнички пројекат са Стингом „Songs from the Labyrinth”.

Са славним британским музичарем наступиће у „Сава центру” 8. фебруара у оквиру „Гитар арт” фестивала. Един Карамазов за „Политику” прича да су људи који раде овај фестивал, као и већина београдских гитариста, његови драги пријатељи. Већ три пута је свирао на „Гитар арту”.

– Директор фестивала Бошко Радојковић питао ме је да ли бих са Стингом дошао на „Гитар арт”. Стингу сам предложио наступ у Београду, пристао је и долазимо. Драго ми је што ће Стинг осетити ту атмосферу, јер је посебна. На „Гитар арту” се не осећам као музичар на бини већ као део публике.

Ваш заједнички албум „Songs from the Labyrinth” доживео је велики успех. Откуд Џон Дауланд као инспирација?

Тај пројекат је настао у мојој глави 2003. године. Дауланда свирам цео живот. Замишљао сам Стингов глас као идеалан за ту врсту репертоара, јер то је музика из времена Шекспира, енглеска, меланхолична. Сам Џон Дауланд је био један од најпознатијих енглеских музичара и композитора свог времена, баш као што је Стинг данас. Увидео сам сличност између њих двојице и мислим да сам био у праву, јер Стингов глас је природан, а то је за ову врсту репертоара битно. Стинг се, чувши мој албум „Come Heavy Sleep”, сам јавио. Није ни знао да имам пројекат за њега. Упознали смо се у Немачкој, предложио сам му тај пројекат и он је одмах пристао.

Стинг често прича да Вас је слушао у циркусу и да сте позив да свирате на његовој рођенданској забави са индигнацијом одбили!?

То је било давно. Све је то истина, било је то почетком деведесетих када сам свирао у Немачкој. Битно је да смо се после поново срели, да смо сада прави пријатељи, радимо и даље заједно, стварамо нове идеје, уживамо и стално идемо напред.

Ваш музички спој је, дакле, био прави?

То је најважније од свега. Најлепше је делити музику са неким ко вам је близак. Он је старији од мене, више је путовао, наступао, искуснији је, али ја сам њему отворио један нови музички свет енглеске ренесансе, тако да се лепо допуњавамо. На концерту у Београду свираћемо двадесетак минута само Стингову музику на лаутама. Ту ће се видети да је Стинг прапраунук тих старих енглеских мајстора, јер има емотивни додир са тим репертоаром. Главни део концерта биће, наравно, посвећен пројекту „Songs from the Labyrinth”.

Пријатељ сте са Стингом. Колико је то данас у музичком свету реткост?

Знам колико живот може да буде кратак и радим на томе да ми време спорије иде, јер тада имам времена и за пријатељство. И Стинг је такав. Пуно се дружимо, имамо креативне разговоре, а понекад само ћутимо. Имамо однос старијег и млађег брата. Он ме као старији штити, а ја њему доносим ствари са улице до којих не може да дође.

Интересантан је Ваш развојни пут – од Зенице, у којој сте рођени, преко Базела, до Њујорка. Живели сте и у Минхену, Келну, Марсељу, Женеви. Колико Вас је такав пут обогатио и где је данас Ваш дом?

Увек сам био путујући музичар, бескућник, трубадур. Природа мог инструмента је таква. Лаута, или гитара, долазе са улице, дворова. Од свих тих места у којима сам живео схватио сам да је дом тамо где је љубав, породица. Није битно да ли живиш на двору или у камп-приколици већ да имаш драге људе око себе. Путујем и даље, а са супругом сам се скрасио у Загребу. Тај град је на средини свих мојих „кућа”.

Зашто је лаута била Ваш избор?

Заљубио сам се у њен изглед. А прави разлог је Јохан Себастијан Бах, који је за мене срж музике. Желео сам да свирам Баха на лаути. Наравно, још увек свирам гитару (класичну и електричну) и 9. фебруара ћу, такође у оквиру Ги„тар арта”, наступити са својим квартетом на Коларцу. Гитара и лаута ми обогаћују живот, а музика је мој хоби.

А шта је онда Ваш посао?

Прави посао су путовања. По вокацији сам путник.

Свирали сте једно време на дубровачком Страдуну? Какво је то искуство било?

Гајим тај дух уличног музичара. Мислим да је јако битно да се сваки музичар врати на почетак. Да мене неко пита, ја бих на музичким академијама увео предмет свирања на улици. У старом Дубровнику цео град је позорница. Два лета сам са групом 껮iori Musicalli” свирао у Дубровнику и уживали смо, живећи као прави трубадури.

У марту излази Ваш нови албум „The Lute is a Song” на коме гостују оперска дива Рене Флеминг, Стинг, македонска певачица Калиопи. Како сте ту музичку разноликост спојили у једно?

То је мој први албум за издавачку кућу „Дека” са којом сам потписао ексклузиван уговор. Зато сам хтео да на албуму гостују моја четири најдража пријатеља који су ми „дали” глас, јер покушавам да певам са својом лаутом. То су Андреас Шол, Стинг, Рене Флеминг и Калиопи. Било ми је тешко да замислим албум без људи који су ми толико дали. Не правим разлику између класичне и популарне музике, односно Џона Дауланда, Масима Савића, Стинга или Баха.