Разлози за самопоуздање

Ево неколико новијих разлога за наше повећано национално самопоуздање: одбијено је више "јуриша" за отимање Косова и Метохије; Република Српска се успешно брани од настојања да буде мајоризована, Борис Тадић и Војислав Коштуница не само да "кохабитирају" него и успешно сарађују, а њихова коалициона влада наставља да функционише упркос злогуким предсказањима; потписан је Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ... Ови успеси су утолико већи што се неки најмоћнији западни кругови руководе прижељкивањем: "Што слабија Србија – то јачи регион!" Наш одговор на то у пракси вазда треба да буде "Мала – али достојанствена".

* * *

Србија поново добија на важности која је у несразмери са њеном стварном снагом. Штавише, српско питање постаје европско, па чак у извесној мери и светско. Пропала су настојања "ахтисаријеваца" да докажу да је случај КиМ јединствен и да према томе не може бити преседан за претензије и права других националних мањина. Тај случај је чак постао далеко више од преседана – манифестација промењене констелације моћи у свету. Па чак и наговештај настајања новог "новог светског поретка". На српском случају на проби је интерес, самопоуздање и веродостојност не само САД него барем још две велесиле, Русије и Кине. Однос између САД и Русије променио се од вишедеценијског хладног рата, преко једнодеценијске хегемоније САД, до истовременог партнерства и ривалства (ривалског партнерства) у садашњости. У тој опреци, по свему судећи, преовлађиваће час једна час друга страна пре него њихова равнотежа. Зато се садашња Србија налази пред тешким питањем: како истовремено очувати добре односе са САД и Русијом.

Наша основна тема још задуго ће бити: један мали народ и његова држава спрам доминантног света, и то света у којем се однедавно поново значајно мења однос снага. Због тога се повећава простор за одбрану наших националних интереса, укључујући и оне на Космету и Републици Српској.

* * *

Пошто су сузбијени ахтисаријевски налети, нашој делегацији на преговорима о решавању косметског проблема остало је више простора за конкретност и флексибилност. У том духу она је као пример "суштинске аутономије" истакла однос Народне Републике Кине и Хонгконга. Добар је то путоказ и зато што може да изазове активнију заинтересованост Кине, нарочито кад као стални члан СБ буде пресудно учествовала у одлучивању о статусу КиМ. А може се рачунати и на повећано интересовање и других важних земаља азијског континента.

А ако је реч о европским земљама, онда би био ред да земље које на својој територији немају проблеме са сепаратизмом (на пример Немачка) препусте своју улогу у тражењу решења за косметски проблем оним земљама које имају искуство са њима (примерице Шпанији, која чак није ни чланица Контакт групе!).

Ретко ко, и од моћника на Западу, покушава да и даље озбиљно доказује да косметски Албанци имају право на отцепљење и формирање још једне националне државе. Изузетак чини тврдња да је због "масовног терора" над Албанцима за време Милошевићеве владавине Србија изгубила право да КиМ задржи у својим оквирима и њиме легитимно влада. На то би се могло лаконски одговорити постављањем питања: од кад се то у међународном праву (и моралу) насилно угрожавање људских права не отклања њиховим васпостављањем него отимањем државне територије! Па ипак, са реченим јединим преосталим "аргументом" вреди се опширније позабавити:

Да почнемо од тога да се по правилу прећуткује да су Албанци и пре Милошевића, још под Титом, јавно манифестовали индепендистичке амбиције и више пута масовно штрајковали, демонстрирали, штавише употребљавали силу, иако су под маском аутономије де факто имали својеврсну суперрепублику са доминантним ингеренцијама над Републиком Србијом. Узгред: званични Запад је ћутао кад је његов савезник Тито у крви више пута угушио албанске побуне. Ваља додати и то да су упркос Милошевићеве репресивне политике, Албанци са Руговом као председником не само бојкотовали званичне србијанске власти него и све време имали паралелне органе политичке и административне власти, привреде, школства, здравствене службе... Нека већ једном западни званичници и НАТО изнесу број и имена од руку Милошевићевог режима погинулих и рањених Албанаца пре војног напада 1999. Кадгод се то захтева, западни званичници се осећају нелагодно узвраћајући да је то била њихова не само реактивна него и превентивна "хуманитарна војна интервенција". У озбиљној расправи, међутим, морали би се дати чврсти докази за њену наводну оправдану неопходност: шта је то Милошевићев режим стварно припремао да учини, колико је било албанских жртава и од чије руке за време те интервенције и сл. Зато би било добро да наше власти затраже од Савета безбедности УН да образује једну комисију која би утврдила све релевантне чињенице. Успут: од Каи Еидеа тешко је наћи компетентнију и неспорнију личност која би је предводила.

* * *

Мирослав Лајчак је ових дана покушао да фактички промени Дејтонско/Париски мировно-конфедерални аранжман за Босну и Херцеговину да би је постепено и на мала врата преобразио у "функционалну" (читај: доста унитаризовану). Ето једног међународног функционера, подржаваоца разједињења властите земље, Чешко-Словачке, а недавно такође Црне Горе и Србије, који претендује да буде ујединитељ три нације у БиХ! Когод добро познаје БиХ, међутим, поћи ће од тога да она може опстати само као консоцијација три потпуно равноправна народа и три њихова ентитета (предводници Републике Српске с правом истичу да, правде и равноправности ради, Хрвати такође ваља да добију свој ентитет).

Далеко је одјекнула снажна подршка србијанских власти Републици Српској. Преостаје да "грађанска друштва" у свим сферама друштвеног живота у Републици Српској и Републици Србији успоставе најтешњу институционалну и акциону сарадњу у знаку "специјалних веза". Шта чекају привредници, универзитети и остале школе, здравствене установе, уметници, издавачи, масмедији, спортисти, сајмови, фестивали…! Да утврде жеље два дела истог народа са обе стране Дрине и упуте јасну поруку свету – Република Србија и Република Српска треба и могу да користе и демократску форму консултативног референдума, чији иницијатор и организатор уопште не морају бити власти него организације "грађанског друштва".

Професор универзитета и
председник Форума за националну стратегију