Razlozi za samopouzdanje

Evo nekoliko novijih razloga za naše povećano nacionalno samopouzdanje: odbijeno je više "juriša" za otimanje Kosova i Metohije; Republika Srpska se uspešno brani od nastojanja da bude majorizovana, Boris Tadić i Vojislav Koštunica ne samo da "kohabitiraju" nego i uspešno sarađuju, a njihova koaliciona vlada nastavlja da funkcioniše uprkos zlogukim predskazanjima; potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU... Ovi uspesi su utoliko veći što se neki najmoćniji zapadni krugovi rukovode priželjkivanjem: "Što slabija Srbija – to jači region!" Naš odgovor na to u praksi vazda treba da bude "Mala – ali dostojanstvena".

* * *

Srbija ponovo dobija na važnosti koja je u nesrazmeri sa njenom stvarnom snagom. Štaviše, srpsko pitanje postaje evropsko, pa čak u izvesnoj meri i svetsko. Propala su nastojanja "ahtisarijevaca" da dokažu da je slučaj KiM jedinstven i da prema tome ne može biti presedan za pretenzije i prava drugih nacionalnih manjina. Taj slučaj je čak postao daleko više od presedana – manifestacija promenjene konstelacije moći u svetu. Pa čak i nagoveštaj nastajanja novog "novog svetskog poretka". Na srpskom slučaju na probi je interes, samopouzdanje i verodostojnost ne samo SAD nego barem još dve velesile, Rusije i Kine. Odnos između SAD i Rusije promenio se od višedecenijskog hladnog rata, preko jednodecenijske hegemonije SAD, do istovremenog partnerstva i rivalstva (rivalskog partnerstva) u sadašnjosti. U toj opreci, po svemu sudeći, preovlađivaće čas jedna čas druga strana pre nego njihova ravnoteža. Zato se sadašnja Srbija nalazi pred teškim pitanjem: kako istovremeno očuvati dobre odnose sa SAD i Rusijom.

Naša osnovna tema još zadugo će biti: jedan mali narod i njegova država spram dominantnog sveta, i to sveta u kojem se odnedavno ponovo značajno menja odnos snaga. Zbog toga se povećava prostor za odbranu naših nacionalnih interesa, uključujući i one na Kosmetu i Republici Srpskoj.

* * *

Pošto su suzbijeni ahtisarijevski naleti, našoj delegaciji na pregovorima o rešavanju kosmetskog problema ostalo je više prostora za konkretnost i fleksibilnost. U tom duhu ona je kao primer "suštinske autonomije" istakla odnos Narodne Republike Kine i Hongkonga. Dobar je to putokaz i zato što može da izazove aktivniju zainteresovanost Kine, naročito kad kao stalni član SB bude presudno učestvovala u odlučivanju o statusu KiM. A može se računati i na povećano interesovanje i drugih važnih zemalja azijskog kontinenta.

A ako je reč o evropskim zemljama, onda bi bio red da zemlje koje na svojoj teritoriji nemaju probleme sa separatizmom (na primer Nemačka) prepuste svoju ulogu u traženju rešenja za kosmetski problem onim zemljama koje imaju iskustvo sa njima (primerice Španiji, koja čak nije ni članica Kontakt grupe!).

Retko ko, i od moćnika na Zapadu, pokušava da i dalje ozbiljno dokazuje da kosmetski Albanci imaju pravo na otcepljenje i formiranje još jedne nacionalne države. Izuzetak čini tvrdnja da je zbog "masovnog terora" nad Albancima za vreme Miloševićeve vladavine Srbija izgubila pravo da KiM zadrži u svojim okvirima i njime legitimno vlada. Na to bi se moglo lakonski odgovoriti postavljanjem pitanja: od kad se to u međunarodnom pravu (i moralu) nasilno ugrožavanje ljudskih prava ne otklanja njihovim vaspostavljanjem nego otimanjem državne teritorije! Pa ipak, sa rečenim jedinim preostalim "argumentom" vredi se opširnije pozabaviti:

Da počnemo od toga da se po pravilu prećutkuje da su Albanci i pre Miloševića, još pod Titom, javno manifestovali independističke ambicije i više puta masovno štrajkovali, demonstrirali, štaviše upotrebljavali silu, iako su pod maskom autonomije de fakto imali svojevrsnu superrepubliku sa dominantnim ingerencijama nad Republikom Srbijom. Uzgred: zvanični Zapad je ćutao kad je njegov saveznik Tito u krvi više puta ugušio albanske pobune. Valja dodati i to da su uprkos Miloševićeve represivne politike, Albanci sa Rugovom kao predsednikom ne samo bojkotovali zvanične srbijanske vlasti nego i sve vreme imali paralelne organe političke i administrativne vlasti, privrede, školstva, zdravstvene službe... Neka već jednom zapadni zvaničnici i NATO iznesu broj i imena od ruku Miloševićevog režima poginulih i ranjenih Albanaca pre vojnog napada 1999. Kadgod se to zahteva, zapadni zvaničnici se osećaju nelagodno uzvraćajući da je to bila njihova ne samo reaktivna nego i preventivna "humanitarna vojna intervencija". U ozbiljnoj raspravi, međutim, morali bi se dati čvrsti dokazi za njenu navodnu opravdanu neophodnost: šta je to Miloševićev režim stvarno pripremao da učini, koliko je bilo albanskih žrtava i od čije ruke za vreme te intervencije i sl. Zato bi bilo dobro da naše vlasti zatraže od Saveta bezbednosti UN da obrazuje jednu komisiju koja bi utvrdila sve relevantne činjenice. Usput: od Kai Eidea teško je naći kompetentniju i nesporniju ličnost koja bi je predvodila.

* * *

Miroslav Lajčak je ovih dana pokušao da faktički promeni Dejtonsko/Pariski mirovno-konfederalni aranžman za Bosnu i Hercegovinu da bi je postepeno i na mala vrata preobrazio u "funkcionalnu" (čitaj: dosta unitarizovanu). Eto jednog međunarodnog funkcionera, podržavaoca razjedinjenja vlastite zemlje, Češko-Slovačke, a nedavno takođe Crne Gore i Srbije, koji pretenduje da bude ujedinitelj tri nacije u BiH! Kogod dobro poznaje BiH, međutim, poći će od toga da ona može opstati samo kao konsocijacija tri potpuno ravnopravna naroda i tri njihova entiteta (predvodnici Republike Srpske s pravom ističu da, pravde i ravnopravnosti radi, Hrvati takođe valja da dobiju svoj entitet).

Daleko je odjeknula snažna podrška srbijanskih vlasti Republici Srpskoj. Preostaje da "građanska društva" u svim sferama društvenog života u Republici Srpskoj i Republici Srbiji uspostave najtešnju institucionalnu i akcionu saradnju u znaku "specijalnih veza". Šta čekaju privrednici, univerziteti i ostale škole, zdravstvene ustanove, umetnici, izdavači, masmediji, sportisti, sajmovi, festivali…! Da utvrde želje dva dela istog naroda sa obe strane Drine i upute jasnu poruku svetu – Republika Srbija i Republika Srpska treba i mogu da koriste i demokratsku formu konsultativnog referenduma, čiji inicijator i organizator uopšte ne moraju biti vlasti nego organizacije "građanskog društva".

Profesor univerziteta i
predsednik Foruma za nacionalnu strategiju