„Политикини” дарови спорту

У минулих 105 година „Политика” је на разне начине помагала спорту, показујући да се на том пољу неће задовољавати улогом пуког хроничара. Приређивала је такмичења, даривала пехаре, па и новчане награде.

У овом тексту подсетићемо на неколико таквих „Политикиних” подухвата. Почело је овако (објављено у нашем листу 23. августа 1911):

„Награду уредништва 'Политике' од 500 динара добио је на обвезничкој мети Јанко Поп Драговић, столар из Београда. На тој мети такмичили су се обвезници борци сва три позива народне војске без обзира да ли су чланови стрељачких дружина. Сваки је такмичар избацио из сваког става по пет метака. Г. Поп-Драговић имао је од петнаест метака 134 круга. Сваки метак имао је девети круг а мета, чији је спољни пречник 60 сантиметара, има 12 кругова. Г. Поп-Драговић спада у најбоље стрелце у Србији. Он већ дванаест година учествује на земаљским утакмицама. На дванаестом земаљском гађању 1904. г. Поп Драговић добио је неколико првих награда. Учествовао је на међународном гађању у Хамбургу и Лондону. На последњим земаљским утакмицама у гађању г. Поп-Драговић добио је Престолонаследникову награду на редовној мети и награду на ванредној мети. У утакмичком гађању дружина заступао је са г. г. Б. Павловићем и В. Танкосићем Београдску Стрељачку Дружину”.

„Политика” је деценијама била позната по своме кросу. Први је приредила 1922. године (престао 1927. јер је загребачки Грађански трећи пут узастопно победио и освојио наш пехар у трајно власништво), накратко га је обновила после Другог светског рата (1948. и 1949), па онда 1960, а од 1967. до 2002. се непрекидно одржавао. На њему су трчали и наши највећи атлетичари, почев од чувеног Димитрија Стефановића званог Маратонац, победника кроса 1922, па до непобедивих кенијских дугопругаша, али исто тако и војници, ђаци...

Крос је најчешће трчан на хиподрому код Цареве Ћуприје што такође има везе с „Политиком”. Направљен је управо на том месту пошто је оснивач и први директор и главни и одговорни уредник нашег листа Владислав Ф. Рибникар низом написа у „Политици” убедио и неверне Томе да је ту најбоље могуће место за такав објекат. Поред других спортова изузетно је волео и коњички спорт, па је имао и коње који су побеђивали и у српском дербију. Због његових огромних заслуга установљена је трка „Владислав Рибникар” (први пут 22. априла 1923. и одржала се до дана данашњег), а потом је и наш лист добио своју трку (за награду „Политике” коњске трке су први пут одржане 30. маја 1926).

Између два светска рата просто није било спорта чији развој „Политика” није подстицала приређивањем такмичења или додељивањем пехара и награда. Овом приликом истаћи ћемо само један – пехар прваку државе у ватерполу. Тада је било уобичајено да се клубови боре да трајно освоје такав дар и углавном је правило било да за то треба да се победи три пута узастопно или пет пута укупно. Први пут се за њега играло 1928, а последњи 1930, јер је у то време дубровачки Југ владао у југословенском ватерполу (првак непрекидно од 1925. до 1936).

„Политика” је тим путем наставила и после Другог светског рата с том разликом што више није био обичај да неки пехар може трајно да се освоји. Вероватно најатрактивнији трофеј који је додељивала био је пехар прваку државе у кошарци (први пут 1972). Толико је леп да га је ПОП 84 (некадашња Југопластика, а сада Сплит), као последњи шампион Југославије (1991) задржао, попут Хајдука који је одбио да врати Титов прелазни сребрни пехар намењен победнику Купа Југославије у фудбалу.

Што се нашег најпопуларнијег спорта тиче и ту је наш лист био дародавац. Од 1983. до 2001. клуб који је дао највише голова у Првој фудбалског лиги и његов тренер су добијали трофеје, а од 1996. до 2005. прволигашки фудбалски стручњаци су бирали најбољег међу собом, кога је „Политика” награђивала својим трофејем.

Наша редакција је била дародавац и врло престижног међународног признања. Од 1973. до 1994. најбољи пливач светског првенства је добијао „Политикин” пехар. Колико је био значајан показује и следећи пример. На Светском првенству 1991. у Перту домаћин је пехар доделио својој пливачици Хајли Луис. Она је заиста била одлична, али је било и бољих од ње. Захваљујући интервенцији Анте Ламбаше, тада почасног председника Светске пливачке федерације (Фина) трофеј је, ипак, дошао у праве руке – Мађару Тамашу Дарњију.

Из „Политикиног” видокруга није измакао ни шах. Од 1958. приређује велемајсторски брзопотезни турнир на коме и обични љубитељи шаха имају прилику да се огледају с репрезентативцима.

Спорт је некада стајао на нејаким ногама и „Политика” му је помагала да ојача и стаса. Сада професионализам продире у све више спортских грана, па је новац важнији покретач од пехара.

-----------------------------------------------

„Политика” прва у Југославији увела избор за најбољег спортисту

Крајем сваке године претрпани смо изборима најбољих спортиста и екипа на разним нивоима и у различитим организацијама. Ретко ко зна да је „Политика” прва то увела код нас. Било је то за 1953. када је за најбољег спортисту Југославије прогласила веслача Перицу Влашића. Наш лист је први изабрао и најбољу екипу у држави. На почасну листу прва је уписана ватерполо репрезентација у олимпијској 1964. години.

-----------------------------------------------

Турнир за лопте којима је играно у финалу Девисовог купа 1928.

Некада се тенис код нас играо за своју душу. Да би га популарисала „Политика” је, преко свог дописника из Париза др Светислава Петровића, „добила пола туцета тениских лопти којима су играли у великој борби за Девисов пехар чувени тенисери Американац Тилден и Француз Лакост” најављено је на страницама нашег листа. „Политика” је 22. и 23. септембра 1928. на Ташмајдану приредила такмичење на коме су победницима припале те лопте.