Савремене визуелне уметнице Суботице

Суботица – Уметност је – слобода. Није постојао тренутак одлуке, уметност је увек била ту. Уметност ме је водила, никада није постојало питање да ли се бавити нечим другим. Ово су само неки од утисака изнетих у књизи „Лепота је у свему”, о томе како савремене суботичке визуелне уметнице доживљавају свој позив. Њихове животне приче забележила је и приредила у књизи др Маргарета Башарагин, координаторка Удружења „Женске студије и истраживања” у Суботици.

У књизи готово исповедним тоном говоре Јасмина, Маја, Едита, Леа, Јелена и Мелинда – у поглављима насловљеним само њиховим именом, али не и презименом представљене обиљем радосних и мање срећних детаља. Ипак, то су у књизи уметнице Јасмина Јованчић Видаковић, Маја Ракочевић Цвијанов, Едита Кадирић, Леа Видаковић, Јелена Грујичић и Мелинда Шефчић.

Идеја за ову јединствену књигу настала је управо на редовним суботњим циклусима алтернативног и интердисциплинарног програма које организују „Женске студије и истраживања”, где се кроз различите теме и уз учешће предавача говори о доприносу жена у јавном, политичком и свим пољима друштвеног живота у Суботици. Кроз разговор Башаригинове и мр Неле Тонковић, историчарке уметности, искристалисала се идеја о представљању савремених визуелних уметница које су пореклом из Суботице, поједине овде и стварају, али су њихове активности прешле локалне границе.

Њихов рад представљен је кроз исцрпан разговор са сваком од њих, једино је др Маја Ракочевић Цвијанов сама аутор текста, који је текао у готово исповедном тону, не заобилазећи ни дубоке личне одлуке и околности које су обликовале њихов живот и рад. По обухвату, начину представљања и овом отвореном тону ово је свакако до сада јединствен начин на који се говори о савременим уметницама у Суботици.

Књига је представљена на трибини у Савременој галерији, где су, уз Маргарету Башарагин и Нелу Тонковић, говориле Јасмина Јованчић Видаковић, Маја Ракочевић Цвијанов и Јелена Грујичић, док су се путем видео-линка укључиле Едита Кадирић и Леа Видаковић. Осим раног и врло одлучног, али не увек и јасно артикулисаног усмерења ка уметности оно што им је заједничко је и нови поглед на то како неко снажно уметнички мотивисан у недостатку могућности за добру припрему успева да упише ликовни или сродни уметнички факултет у неком од центара.

Едита прича како је у уметничкој средњој школи пала из математике и тада доноси одлуку да се припреми за факултет. „Добила сам прво индекс, па личну карту”, каже. Након што је пала на пријемном на ликовној академији, на једини пут организованом симпозијуму „Тере” Маја Ракочевић Цвијанов случајно сазнаје да постоји Виша школа за ликовну и примењену уметност и да на њој још има слободних места. Након те школе отварају јој се врата вајарског одсека ФЛУ. Јасмина Јованчић Видаковић је након два неуспела пријемна испита на одсеку за дизајн и костим и након темељних припрема примљена и на Ликовну академију у Новом Саду и у Вишу школу за ликовну и примењену уметност у Београду. Јелена Грујичић говори о томе да је њу и део њене генерације од изазова пубертета и улице спасавала приватна уметничка школа Невене Грковић. Леа је говорила о томе колико је због уметности, интердисциплинарности свога рада често мењала не само место становања већ и континенте.

Након академске потврде следиле су и године у којима уметнице траже своје место за рад, али и формирају породице. Ово је вероватно била једна од ретких промоција књига на којој су ауторке говориле о томе како су њихова примарна породица и поједине јаке фигуре из њиховог детињства обликовале њихов живот, говориле о својој одлуци да буду присутне у животу своје деце, жртвујући чак и то да немају простор у којем раде, на којој се причало и о разним биолошким фазама у животу жене. Оно што је, међутим, карактеристично за њихов рад је и да су, вероватно увиђајући колико препрека треба да савладају, створиле међусобну мрежу сарадње.

Тако су Едита и Маја и куме и заједно су приредиле изложбу „Lady of Hormones” у Савременој галерији у Суботици. Док је живела у Паризу, Јелена позива Мају и Леу да заједно излажу у галерији „Риволи 59” и након тога настављају да сарађују и излажу у још неколико наврата. Леа и Мелинда од 2018. године раде на заједничким пројектима.

На крају књиге приређивач Маргарета Башарагин дала је и биограм сваке од уметница прецизно наводећи њихове богате биографије. Осим тога, са уверењем да знање треба да се дели књига „Лепота је у свему” доступна је и у дигиталном издању на сајту „Женских студија”.